Јупитер је друга највећа планета у Сунчевом систему после Сунца. Његова удаљеност од Земље је нешто мање од 4 астрономске јединице, а научници су послали велики број сонди како би ближе истражили дивљу атмосферу ове џиновске планете.
Проучавајући снимке ове планете, тим истраживача открио је да постојее брзе млазне струје на Јупитеру које су широке око 4.800 километара и крећу се брзином од 515 километара на сат.
„Ово нас је потпуно изненадило“, рекао је Рикардо Хуесо, истраживач са Универзитета Баскије у Билбау и главни аутор студије објављене у часопису „Нејчр Астрономи“.
„Оно што смо одувек видели као замућене делове у Јупитеровој атмосфери сада се појављују као јасне карактеристике које можемо пратити заједно са брзом ротацијом планете“, додао је он.
Јупитерова атмосфера је свакако чудна, преноси Сајенс алерт. Његове наизменичне траке светлих и тамних облака – познате као зоне и појасеви, респективно – не само да се врте око Јупитера на различитим висинама, већ путују и у супротним смеровима. И нисмо сасвим сигурни зашто су такви какви јесу.
Када се Јупитер посматра у различитим таласним дужинама, могу се уочити детаљи који се можда не појављују у оптичким опсезима. Није могуће приметити, само гледајући кроз телескоп, да Јупитер има најмоћније ауроре у Сунчевом систему, јер сијају у ултраљубичастом светлу.
Џејмс Веб је најмоћнији инфрацрвени телескоп икада направљен, и његов поглед на Јупутер објављен раније ове године, скоро да изгледа као фото негатив џиновске планете. Ове таласне дужине су осетљиве на горње нивое атмосфере Јовијана, мистериозног региона који се налази између 25 и 50 километара изнад врхова облака.
Пажљива анализа слика разрешила је млазни ток, који је раније био видљив само као нека врста нејасне измаглице. Хуесо и његове колеге открили су да се моћне млазне струје налазе на око 40 километара изнад врхова облака, вртећи се око Јупитера брзином од 515 километара на сат.
Ово би могло да има веома занимљиве импликације на Јупитерове временске обрасце, кажу истраживачи. Они су упоредили податке из Хаблових посматрања нижих нивоа облака, који путују половином брзине млаза. Према речима научника, они представљају до сада најпрецизније мерење како Јупитерова екваторијална брзина ветра варира са висином.
Карактеристике олује малих размера које су се појављивале и нестајале између ротација, у комбинацији са различитим брзинама ветра, биле су у складу са вертикалним маказама. Упоређујући ово са информацијама које имамо из проучавања Јупитера, то би могло значити да је млазни ток део временског обрасца који би требало да можемо да посматрамо.
„Јупитер има компликован, али поновљив образац ветрова и температура у својој екваторијалној стратосфери, високо изнад ветрова у облацима и измаглица мерених на овим таласним дужинама“, каже планетарни научник Ли Флечер са Универзитета Лестер у Великој Британији.
„Ако је снага овог новог млаза повезана са овим осцилирајућим обрасцем стратосфере, могли бисмо очекивати да ће млаз знатно варирати у наредне две до четири године – биће заиста узбудљиво тестирати ову теорију у годинама које долазе“, додао је он.