Морају ли Срби и за ћирилицу да се боре - до последње капи крви

Ковачевић је на данашњем представљању издања Андрићевог института на Београдском сајму књига истакао да је то „основна институција одбране српских националних интереса“:

„Оснивање самог института, са историјским, књижевним, језичким и социолошким одељем, показује да је то институт који се бави управо оним што представља највеће националне проблеме у Србији. Кад погледате шта се дешава на језичком плану, видећете да никада није било сагласности око тога ко смо, а онда нема сагласности ни којим језиком говоримо и којим писмом пишемо“.

Он је скренуо пажњу да Хрватска академија знаности и умјетности тврди да је прво хрватско национално писмо ћирилица зато што су почеци писмености и језика најбитнији, а они су готово сви на ћирилици:

„Онај ко има Повељу Кулина бана и Мирослављево јеванђеље и Дубровачки молитвеник, баштини језик и као народ сам себе унутар свега тога. Због тога Андрићев институт има један једини задатак – да покаже утемељеност српског народа у српском језику и писму, с једне стране, и шта је то српски језик данас код Срба у односу на оно како га је Вук Караџић замислио као стандардни или књижевни језик Срба свих трију вероисповести, с друге“.

Ковачевић је испред језичког одељења Андрићевог института рекао да су се заједно са Матицом српском одлучили за Правопис српског језика који ће важити најмање 50 година:

„Израда новог правописа је при крају и на њему ће писати – 'Правопис се не може мењати у наредних 50 година'“.

Историчар Милош Ковић је рекао да није очекивао да ћемо се за писање ћирилицом морати борити „до последње капи крви у Србији, а да не говоримо у Црној Гори“:

„Очигледно да је данас то велика борба. Зар се то не подразумева? Порођајне муке у покушају да ћирилица буде заиста званично писмо ове земље као што пише у Уставу доказ је да у нашој културној политици преовладавају спољни утицаји и то непријатељски“.

Ковић наглашава да издавачка продукција треба да буде резултат осмишљене, стратешке културне политике која потиче из наслеђа земље и народа који у њој живе, гарантована органима управљања:

„Сви добро знамо да је издавачка продукција ипак производ испреплетаних утицаја народне потребе и спољних фактора. Шта ће данас наша деца да уче из историје зависи од директора школе, наставника и оних који први донесу најбоље таблете. Тржиште уџбеника контролишу страни фактори, а у питању је знање наше деце“.

За Ковића Андрићев институт је један од отпора таквом стању:

„Емир Кустурица ме је позвао у Андрићев институт у тренутку када су ме избацивали са Филозофског факултета. Андрићев институт је место на коме можемо слободно да разговарамо чак и са онима који мисле другачије. Зато што не мисле као ми нећемо их маргинализовати, 'кенселовати' или ухапсити због прстију на руци који нису прекрштени онако како се од нас очекује. Нећемо да живимо у Буњуеловим филмовима. Када сам коначно дочекао да ме Емир Кустурица позове да радим у Андрићевом институту, забранили су ми да уђем у Босну и Херцеговину“.

„То је комплементарно“, надовезао се Кустурица, редитељ и писац, оснивач Андрићевог института.

„Када се за истим столом нађу српски интелектуалци који мисли мало другачије и још раде у Андрићевом институту, онда можете да верујете у будућност. То је помирљиво непомирљива група интелектуалаца. То су људи који би требало да представљају Српску академију наука и уметности“, нагласио је Кустурица мислећи на историчаре Мирослава Перишића и Милоша Ковића, социолога Слободана Антонића, историчара књижевности Мила Ломпара и лингвисту Милоша Ковачевића.

Кустурица је рекао да би Српска академија наука и уметности требало да буде први и одбрамбени интелектуални бедем једног народа:

„Када би САНУ испуњавала ту своју сврху, онда би људи за овим столом, изузимајући мене, који се бавим уметношћу и забавом, морали да буду тамо и то је само један у низу знакова стања у коме се ми налазимо и у коме главне институције посустају и нису у првој одбрамбеној линији нашег народа. Томе можемо додати и Црвену звезду којој баш не иде најбоље и да је готово немогуће партијски живот уобличити тако што би три озбиљна човека који знају свашта и баве се озбиљно својим послом села за исти сто да направе енергетски удар и промену у нашем друштву“.

Осврнувши се на 10 година рада Андрићевог института, Кустурица је истакао да је то слободна институција чија издавачка продукција не зависи од тржишта:

„Покушаћемо да следеће године пронађемо суиздавача и да важна ауторска дела доведемо пред очи већег броја људи. Чини ми се да у друштвеним наукама и аналитици предњачимо због тога што се бавимо нашом стварношћу, изнад било ког политичког предзнака, и све што излази код нас, код највећег броја издавача је немогуће пронаћи“.

Андрићев институт је на Сајму књига представио нова издања: двотомно дело историчара Олега Ајрапетова „Спољна политика Руске империје (1801–1914)” „Расправа о умећу живљења намењена младим поколењима” Раула Венегема, „Књижевност између политике и културе: Бранимир Шћепановић и Данило Киш” Весне Тријић, „Таоци на неодређено време: Балада о звери” Зорана Арсовића, „Дипломатски списи Милана Ракића” Миладина Милошевића, „Лингвостилистички огледи” Тање Русимовић, „Стил српске прозе и драме” Нине Ћеклић, „Двострука негација у српском језику” Јелене Петковић, „Успон и пад Вукове ћирилице од Кримског рата до Кримског рата” Синише Стефановића.

На штадну Андрићевог института се могу пронаћи и зборник са научног скупа „Крај новог светског поретка (1989–2022)? Србија и Република Српска у светскоисторијским променама”, два зборника са научних скупова Одељења за српски језик – „Мајка у српском језику, књижевности и култури” и „Актуелна питања морфосинтаксе српскога језика”, педесети број „Историјских свезака“ и „Библиографија издања Андрићевог института (2013–2022)“ аутора Гордане Станчић.