Наш саговорник дошао је у Београд на Сајам књига, где је имао промоцију својих најновијих дела и где је читао своје стихове.
Народ је уз Русију, није важно шта мисле политичари
Иако наглашава да није политичар, нисмо могли, а да се у разговору не дотакнемо политичких тема, поготово оних које су везане за кидање културних веза између Европе и Русије. По том питању Слипенчук је оптимиста, јер, како нам прича, његова искуства из Француске говоре о томе да се културне везе међу народима тешко кидају – једно је висока, а друго народна дипломатија.
„Ово о чему причамо не догађа се одједном. Украјину су, на пример, тридесет година спремали да нападне Русију. Надам се да ћу поживети да видим промене које ће се десити. Европа је против Русије, увела је разне забране и Русија се окренула истоку. Ево баш сада, Владимир Путин је био у Кини, срео се са Си Ђинпингом. Договорена је размена већа од двеста милијарди долара. А Европа мора да размисли о томе хоће ли добијати јефтини гас и нафту. Хоћу да кажем да ће у Европи морати грађанима да одговоре на то питање“, каже Слипенчук.
Пример шта значи народна дипломатија, Слипенчук налази у српској пословици „Нас и Руса триста милиона“.
„Та пословица има и наставак – а без Руса пола камиона. Ова пословица показује да без обзира на високу политику, која може да оваква и онаква, обичан народ на ствари гледа на посебан начин“, објашњава он.
На то што се Русија окреће Азији, Слипенчук наглашава да су Руси ипак Европејци. Међутим, истиче, у Азији живе суседи, а са суседима треба бити у добрим односима.
„Са њима треба да будете у бољим односима него са рођацима. А Европа је Русији окренула леђа. Ми се не одричемо од наше европске цивилизације, међутим, сада се налазимо у возу који чека на станици да се нешто догоди, а ништа од тога не зависи од нас“, каже Слипенчук.
Деца су најбољи књижевни критичари
Слипенчуку се свиђа београдски Сајам књига, јер се разликује од западноевропских сајмова, скупова бизнисмена-издавача који договарају будуће пословне подухвате.
„Драго ми је што ћу бити на сајму, не само зато што ћу продавати своје књиге, већ зато што ћу се видети очи у очи са другим писцима и са читаоцима. Мислим и надам се да ћу после сајма написати и чланак о њему за један часопис који се зове 'Аргументи недеље'“, каже Слипенчук.
Такође, обишао је и руску школу „Валентина Терјешкова“, чијој је библиотеци поклонио велики број књига и разговарао са ученицима, који су како каже, најбољи књижевни критичари.
„Утисци су веома лепи, деца су постављала веома паметна питања. А један од дечака ме је готово гурнуо у ћорсокак својим питањем. Поклонио сам осам томова својих књига школској библиотеци, а једна девојчица ме је питала колико сам дуго писао те књиге и да ли и даље намеравам да пишем. Одговорио сам да настављам да пишем. Не знам какав сам утисак ја оставио на децу, али деца су на мене оставила веома леп“, прича наш саговорник.
Плашио сам се да постанем професионални писац
У биографији нашег саговорника стоји да се током живота бавио многим занимањима – био је геолог, радник, специјалиста за стоку, морнар, узгајивач рибе, градитељ, новинар. На опаску да његова биографија подсећа на биографију Џека Лондона, америчког писца са почетка двадесетог века, Слипенчук одговара је од детињства желео да буде писац.
„Плашио сам се да постанем професионалац, јер сам мислио да би то био крај, па сам, између осталог, две године радио и на телевизији за програм „Земља алтајска“. А после две године схватио сам да ћу можда постати професионални новинар и постао сам морнар. Другим морнарима нисам говорио да сам био главни уредник емисије коју сам радио на телевизији. После осам месеци на мору, постао сам први помоћник капетана. И када сам постао први помоћник капетана, годину дана сам био у Сингапуру, тамо смо ремонтовали брод. И када су ми понудили да постанем капетан и да командујем бродом, уплашио сам се да ћу постати професионални морнар, схватио сам да и од тога морам да одустанем. Тада сам отишао на градилиште, у ударничку комсомолску изградњу, сто километара од Барнаула. Прве темеље новог града Коксохима поставио сам ја“, истиче Слипенчук.
Наш саговорник додаје да је променио многе професије, али сада све зна. Зато његове књиге имају лични печат. Пишем истину, каже Слипенчук.
„Нико не може да ми каже да измишљам. Ако пишем о стоци, узгајао сам стоку, био сам морнар, био сам грађевинар. Заливао сам бетон. Нико ништа не може да ми замери или оспори“, закључује он.