Ковачевић се на промоцији своје нове књиге „Десет филмских прича“ на Београдском сајму књига присетио покушаја да заједно са Емиром Кустурицом сними филм о догађају из 1941. године када су Немци заједно са украјинским нацистима убили на десетине хиљада Јевреја, Руса, Пољака и Рома.
„Остала ми је велика жалост што тај филм није снимљен јер би многе ствари објаснио. Много би људима било јасније оно што се данас у Украјини дешава“, рекао је Ковачевић.
Књига "Десет филмских прича" Душана Ковачевића представљена на Београдском сајму књига
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Нова драма о обновљеном обожавању фашизма
Године 1997. позвао га је Кустурица да прочита књигу „Бели хотел“ Доналда Мајкла Томаса јер постоји интересовање да се тај роман екранизује:
„Читајући ту књигу сусрео сам се са проблемима који се сада дешавају у Украјини. Роман говори о великом злочину који се догодио у Бабљем јару. За недељу дана је убијено преко 50.000 људи – Пољака, Руса, Украјинаца. Један од људи који је то организовао био је Степан Бандера о коме се и данас воде приче и због чега се, између осталог, води рат у Украјини. Том човеку је сада подигнуто стотине споменика са оправдањем да се тада борио против Руса. Потпуно једна шизофрена и цинична прича о фашизму“.
Скоро три године су припремали филм, сусретајући се у Паризу, Лондону, Венецији и Њујорку са најпознатијим светским ствараоцима, а међу њима је била и славна глумица Никол Кидман која је пристала да игра једну од главних улога. Међутим НАТО бомбардовање Југославије 1999. осујетило је планове и до снимања није дошло.
„Уместо снимања филма о рату почео је прави рат. Рат уживо заменио је филмску причу из Другог светског рата. Да је тај филм снимљен, можда би људима било јасније ово што се данас дешава у Украјини. На реч фашизам, која је блажа од нацизма, ја добијам температуру у правом смислу. И драма коју управо завршавам је делом заснована на новом обновљеном и нескривеном обожавању тог зла. Пишем оно што ме нервира, а фашизам и нацизам ме ужасно нервирају читавог живота“.
Двоножац воли да ратује
Ковачевић упозорава да вести са Блиског истока не слуте на добро:
„У филмовима и драмама сам се пуно бавио почецима рата. У 'Свети Георгије убива аждају' то је почетак Првог светског рата 1914. година, 'Ко то тамо пева' почиње 6. априла бомбардовањем Београда па се продужава са 'Андерграундом' 50 година касније. Целог живота сам се бавио или ратом или последицама рата и моји ликови су већином униформисани. Човек без униформе није човек. Цивил је ко туриста, може да му ради ко шта хоће“.
Присећа се и једне реченице свог пријатеља Михиза – „Двоножац воли да ратује“
„Човек воли да се туче, то је било од памтивека. Ово што се дешава није ништа ново. Историја комплетне цивилизације је историја ратовања. Направи се пауза и у тој паузи између два рата, током такозваног мира, осмисли се ново оружје, роде се нова деца која ће да погину, па се измисли поново неки разлог – граница, вера, паре, енергенти. Како цивилизација напредује све је тања линија разлога за тучу“.
Сада се, како примећује Ковачевић, воде мало верски, мало географски ратови, мало недефинисани, али ниједан рат није почео дана када је свет гледао и на неки начин трпео и толерисао почетак зла:
„Први светски рат није почео 1914. већ 1908. анексијом, што је лепша реч од окупације, Босне и Херцеговине. Тада су почели устанци и побуне да би на том истом месту експлодирало 1914. Други светски рат код нас је почео 6. априла 1941, а заправо је почео 1. септембра 1939. нападом на Пољску. Постоји дуга увертира за рат па онда измисле неки дан када је почео рат“.
Писање драме је као улазак у ринг
© Sputnik / Марија Јаковљевић
Сваког ко се икад бавио ратом, додаје, забрињава свако жариште као што је ово на Блиском истоку, уз „нешто што свет досад није имао“:
Пушио сам са јунацима свога детињства
У књизи „Десет филмских прича“ Ковачевић пише о Александру Поповићу, Никол Кидман, Бати Стојковићу, Никити Михалкову, патријарху Павлу, сценаристи Џејмсу Харту, фудбалерима Пелеу и Еузебиу, Бори Тодоровићу, Патрику Бесону и на крају Роберту Редфорду.
„Роберт Редфорд је планирао да сними 'Професионалца' и игра главну улогу, али проблем је што су ауторска права била код копродуцената у Њујорку који су ушли у игру великих бројева па је то одлагано“.
Присећа се Ковачевић када је био његов гост на Санденс фестивалу:
„Када сам улазио у тај велики центар - то је планина велика отприлике као пет Копаоника - стајао је велики билборд са цигаретом. Строго је било забрањено пушење. У то време сам још увек пушио и једне ноћи изашао сам на терасу, кријући се и запалио сам цигарету. У мраку сам видео да ме посматрју очи два уплашена човека. То су били Индијанци. Али из мог детињства, из филма, са дугим косама, комплетно у оној њиховој одећи. И они су сакрили цигарете иза леђа. Ја сам тако доживео невероватну сцену - кријући се сам пушио са јунацима из свога детињства. Дошао сам у ситуацију да се осећам као Индијанац. Нас тројица смо кршили правило, они из резервата, ја нисам био буквално из резервата, али сам долазио из земље која је била резерват“.
Имао је, истиче, прилику да, захваљујући бављењу филмом, пропутује свет и упозна људе које не би да се бавио само позориштем и литературом:
„Филм је једна велика авантура. Када кренете у авантуру снимања филма, никад не знате да ли ћете препливати ту реку у коју сте ушли. Већина се удави, неко преплива па има среће“.
Писање драме као улазак у ринг
Пет деценија је прошло од премијере Ковачевићевих чувених драма „Маратонци трче почасни круг“ и „Радован Трећи“ са којима је дипломирао, а сада, после паузе од шест-седма година, приводи крају писање нове.
„Када се вратим у позориште, стварно се осећам као код куће. Са 19 година сам радио прву професионалну представу у Новом Саду и позориште је мој простор. Писање драма ме највише подсећа на улазак у ринг – омеђени сте простором и временом. У том простору, сцени кутије, треба да испричате причу која ће се касније, бар у мом случају, отворити, нестаће зидови и претвориће се у филм“.
Пише, напомиње, комаде који је последица његовог друштвеног битисања када се јако изнервира:
„Када сам јако љут на нешто и дођем у ситуацију да не могу себи да дефинишем неке ствари, друштвене, политичке, онда пишем да не бих ишао код психијатра, плакао и давао паре. Седнем и лечим сам себе. Пишем док ту грађевину не направим тако да не може да се разбије. Правим играчку која ће сутра да проради и биће на сцени, тешко уништива“.
Дубоко људски разлог за писање
Од себе захтева да ниједна реченица не буде досадна:
„Док пишем, ја седим у публици, у празној сали и гледам то што пишем. Чим ми наиђе нешто што је проблематично и досадно, ја то бацим. Суштина је у томе да морам да имам дубоко људски разлог да седим и годину дана измишљам неке ликове и живим неки паралелан свет. У првом тренутку упознате лик, знате причу, па у трећој, четвртој верзији тај лик оживи до те мере да почне да прича и брбља непотребно. Када дођем до тог нивоа да лик говори брже него што ја пишем, онда га заустављам. Дешава се и оно што је јако лепо – уђе епизодни лик и постане главни. То је све у контектсу заната писања. Ја свој рад мерим вековима тако да имам у рукама добар аутомеханичарски занат и могу да подигнем хаубу и видим шта не ради. Морам да имам велики, људски, објективни и забрињавајући поводом да бих могао да седнем да пишем“.