Тим поводом понављамо текст који је објављен 2020. године поводом његове смрти:
Као у некој митолошкој легенди из давнина, главни јунак је победио архетипске ривале и отишао пред Бога – завршеног посла. Оставио је наследнике да се боре са изазовима, дао им је пут и шансу, као Христос. Сад сами бирају.
Митрополит Амфилохије, није ни могао другачије окончати своју животну мисију него историјском победом која је без мрље. Чиста као дечја суза данас пред цетињским манастиром, код његовог посмртног одра.
Стао је испред народа као средњевековни војсковођа, подигао заставу, осоколио армију, пробудио орлове и соколове, узбуркао море, раздрмао међеде, разгрнуо дурмиторске сметове и одбранио српске светиње.
Званично тридесет година је трајала та његова вечна битка за катарзу, спас, буђење и коначну победу српске цркве у Црној Гори.
И у последњој години – митрополит Амфилохије је достојанствено, мирно, стабилно, непокорно, неодустајно, непобедиво, дочекао дефинитивну одбрану српских богомоља.
У последњој години, митрополит Амфилохије је стрпљиво, одлучно, благо и немилосрдно, учествовао у бици против наопаког режима који је кренуо у одлучујући поход да згази крст. И српско име у Црној Гори.
Осветљен као Острог, намрачен као ђед који мора да донесе коначну одлуку за спас породице и потомака, митрополит је корачао и кадио, благосиљао, преображавао, окрепљивао.
Виталан као младић, километре је прешао, највеће мисаоне дубине досегао, највише врхове освојио и камене врлети прегазио, како би народ у Црној Гори успео да у живом васкрснућу тријумфује као ниједан у савременом свету.
Помирио је посвађане, утишао горде и сујетне, охрабрио потучене, обуздао ратоборне, укључио у борбу понижене, застрашене, осиромашене.
Српски манастири и цркве су одбрањени, наопака власт која је прешла линију која се не прелази – гурнута је у тамни бездан историје.
У вихору светских промена, апокалиптичних вируса, геополитичких ломова, великих праскова и тектонских преокрета, успео је, за крај, да среди све послове у својој кући.
Како другачије него Божјом промисли, митрополит одлази у вечност у тренутку када почиње битка која није достојна његове величине.
Озбиљнија и узвешенија посла владика Амфилохије има него да учествује у приземној тучи за фотеље, ресоре и у слаткоречивој потрази за експертима, адекватним „кадровским решењима” и јагми за неким новим властодршцима.
Одлази митрополит Амфилохије, а оставља иза себе шансу и опомену.
Оставља бескрајне знаке и поуке којим путем би требало да се иде.
Оставља наду за Црну Гору.
Оставља упозорење за Косово и Метохију.
Оставља веру за Србе где год живе.
Оставља пример за цео цео хришћански свет.
Оставља узор за сваког човека.
Оставља и завет поколењима да се на Ловћен, на Језерски врх, камен по камен врати капела коју је подигао Петар Други Петровић Његош.
Ристо Радовић, сељаче рођено на Божић 1938. године у Дољој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, склопио је очи у петак 30. октобра 2020. године, уочи дана Светог Петра Цетињског.
Отишао је Ђедо, сад гледајте шта ћете!