Према њиховом мишљењу, пожар кардинално мења функцију шума од апсорбера угљен-диоксида у његов додатни извор.
Научници су се бавили проценом размера емисије угљен-диоксида из земље у северним, арктичким шумама.
Истраживање је извршено у подзони средње тајге у централном Сибиру, места која су била захваћена пожаром годину дана раније, као и површине захваћене ватром у периоду од пре 14,23,46 и 121 године.
„Од тренутка када дође до пожара мора да прође одређено време како би екосистем могао поново да функционише на уобичајен начин. У Русији природни шумски екосистеми често имају улогу апсорбера угљен-диоксида из атмосфере. На то колико ће шуме успешно апсорбовати угљен-диоксид утицаће и влажност земље, брзина обнављања екосистема и колико је времена прошло од претходног великог пожара“, рекла је коаутор истраживања, виши научни сарадник лабораторије биохемије екосистема Института за екологију и географију СФУ Анастасија Махникина.
Она је објаснила да параметри микроклиме територије, као што су влага и топлота, суштински утичу на природни ток ствари. Мења се албедо на површини – односно способност рефлектовања сунчеве енергије.
На делу територије где је последњи пожар био пре годину дана, албедо је минималан. После пожара нема покривача на земљи а када је у питању влажност долази до осцилација – од суше до превелике влаге. Према мишљењу научника, на оштећеном покривачу на земљи мења се уобичајена размена, нарушено је функционисање микробне заједнице, драстично се смањује плодност а за обнављање шуме потребно је просечно 30 година.
Како је истакла, Махникина, проблем је у томе што пожари избијају све чешће.
Нарушавање тог ритма који постоји вековима може да доведе до суштинске промене функционалне улоге шумских површина и оне могу да се претворе из апсорбера угљен-диоксида у његов додатни извор.