Њено име је Снага: Преживела је страшан злочин у Житишту - са великим разлогом

Ово за Спутњик каже Бојана Ћорилић, актер једног од најужаснијих догађаја у нашој земљи, када је у пуцњави у Житишту убијено петоро људи, а 22 рањено.

Бојана је примила шест метака, ампутирана јој је нога, али је сада мало ко повезује са овим догађајем. Она је - девојка Снага.

Те вечери пошла је код другарице, да би заједно отишле на фестивал. Свега се сећа, кроз маглу, сцена које је могла да види само у филму.

„Нисам била свесна озбиљности ситуације кад сам се пробудила у болници. Говорили су да сам једва преживела, морали су, да бих преживела, да ми ампутирају ногу“, прича нам Бојана.

Додаје да јој је, после несреће, много значила подршка породице. Мајка, која је лекар, била је са њом у болници 24 сата. Везане су, лекари су знали ће она помоћи да преживи. Када се коначно пробудила, јако је било тешко да прихвати да нема део тела.

„Неко време сам тражила да се ту стави јастук, као да имам ногу. То је процес кроз који сваки човек пролази. Морала сам и ја да прођем. Тако то иде, неприхватање, па депресија, па прихватање. Па тек онда срећа. Кроз то човек мора да прође. Да није било моје породице, свих пријатеља који су били уз мене, не знам да ли бих била овде, та емоционална подршка ми је била све у тим тренуцима“, каже Бојана.

Њена стена били су породица и пријатељи, али подршка је стизала са свих страна. Брат јој је доносио видео поруке непознатих људи, који су за трагедију знали из медија. То јој је пуно значило, то је један од разлога зашто се сада бави мотивисањем других да превазиђу овакве и сличне ситуације. Њен живот је морао да почне испочетка, зна како им је.

„Била сам дуго на апаратима, учила сам поново да дишем, учила сам да седим, учила сам да ходам. Нисам размишљала много унапред. Нисам могла да замислим да ћу поново да ходам и да путујем, али сам ишла корак по корак.Ти људи ми нису дали да паднем, да потонем“.

После годину дана више се није све вртело око болнице, добила је протезу и могла да се врати у живот, то је, каже, био најтежи део. Управо кад се потпуно опоравила, пала је у депресију. Као јако тежак моменат доживела је први излазак са другарицама, била је у колицима, сви су је гледали. Потражила је стручну помоћ.

„Поново подршка породице, један од великих корака, основних, они су ме натерали да се вратим на факултет. Била је то одлука која ме је извукла, вратила ме је међу људе. На почетку ми је била јако тешко због тих погледа, јер нисам била прихватила себе. Радила сам на томе са психологом, да прихватим себе“.

Девојка звана Снага додаје да су јој помогле и друштвене мреже. Тамо је пронашла људе у истој ситуацији, људе са протезама;

„Причала сам с њима, заиста су ми помогли. Данас ја покушавам да будем та подршка за друге људе“.

И данас је људи гледају, али то не примећује;

Ова Новосађанка једна је од ретких особа која је у јавности потпуно оголила своју интиму, да би помогла другима. Њене профиле на друштвеним мрежама прате хиљаде људи. Зрачи срећом и личним задовољством, што је тешко постићи и када су људи потпуно здрави. Трагедију која се догодила, прихватила је као неку врсту позива.

Студирала програмирање, факултет је био уз њу све време, имали су разумевања за њену нову школу живота. За време мастер студија, ишла је на праксу, а онда се и запослила.

Сада ради и напредује, развија се као програмер. И на послу има разумевање, ради и од куће и из канцеларије, која је прилагођена особама с инвалидитетом.

Бојана додаје да је ситуација у којој људи очајавају, довела и до тога да победи страхове које је имала пре тога. Плашила се вожње, пре несреће није ни помишљала да полаже возачки испит. Сада и вози, и на дуже релације.

„Некако ми је та вожња дала још већу слободу, нисам везана ни за кога. Док нисам положила морала сам таксијем, да зовем брата, тату. Увек сам морала да оптеретим некога. Вожња ми је дала слободу да могу кад год желим да изађем из стана и одем негде“.

Наша саговорница истиче да нико непрестано не може бити срећан. Корона је вратила уназад, бринула је за родитеље, није могла из куће, пандемије је, каже, вратила уназад, плашила се за родитеље.

Али, период када нам је свима живот био другачији, донео јој је љубав. Човека који је прати и храбри када је потребно. И она је њему подршка.

Разговарали смо са девојком званом Снага по њеном повратку из Рима. То је само једно од њених бајковитих путовања у последњих неколико година. Жели да види свет.

Носила је колица, јер је прелазила велике раздаљине, али се пењала где год је требало, да би видела лепоту и осетила живот.

„Пењала сам се на сваки видиковац. Видим људе око себе који имају две ноге, а кукају. Онда виде мене и запитају се, како она може, могу и ја. Тада и они крену горе. Желим да орхрабрим људе, у животу ништа није страшно, ако и паднемо, из тог пада нешто нас може натерати да гурамо напред“, каже Бојана.

Додаје да је у току процес оснивања Удружења особа са инвалидитетом, са протезама, у Новом Саду. Окупила је младе људе који се труде да олакшају живот себи и другима. План је да се промени правилник наше државе везан за протезе, али и проблем паркирања особа са инвалидитетом.