Дан примирја, 11. новембар, спада међу најважније датуме у светској историји. На тај дан 1918, Немачка је пред представницима сила Антанте у Компијењу, потписала примирје, које означило њену фактичку капитулацију у I светском рату. Тај дан означава комплетан слом старе светске хијерархије и почетак новог доба.
Војни историчар и некадашњи начелник Војног архива, пуковник у пензији Драган Крсмановић објашњава да је 11. новембар један од најреволуционарнијих датума у европској и светској историји. Након њега, у Европи су нестала четири царства – немачко, аустроугарско, османско и руско, а створен је низ националних држава – Пољска, Чехословачка, Југославија, од носно Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Мађарска.
Узрок I светског рата – морални пад Запада
Према његовим речима и сам I светски рат означавао је и велики социолошки преокрет – жене су добиле на значају јер су замениле мушкарце у производним пословима, а колоније су добиле на значају јер су снабдевале метрополе током рата. Али, када се говори о 11. новембру не може да се заобиђе тема узрока I светског рата.
„На смени векова, дошло је до буђења народа, људи су постали свесни себе. А светске политичке елите желеле су да одрже поредак у коме ће постојати расизам, који је некада био отворен, а некада прикривен – да постоје народи првог, другог, трећег реда. То је Хитлер најбоље описао: у првом кругу су Немци, Британци, Скандинавски народи, испод њих су романски народи, после њих су Словени, па сви остали. И сваком је намењена одређена улога“, објашњава он.
Посматрање човека као ресурса, а не као равноправног бића које је божја творевина, било је узрок због кога су људи прекршили моралне законе. Наш саговорник подсећа да су Хашке конвенције, које су усвојене непосредно пред И светски рат, плод хришћанског наслеђа, да се рат може водити, али на начин и средствима како неко паушално жели.
Та начела у I светском рату нису поштована, што се може најбоље видети на примеру Србије и аустријских и бугарских злочина над њеним становништвом.
„Значи, једна цивилизована земља прибегава најстрашнијим методама. То доказује њихову моралну трулост, да они са женама и децом воде некакав рат. Европа је због тог свог моралног и духовног пада дошла у такво стање“, казује Крсмановић.
Србија одиграла одлучујућу улогу у победи
Слом Централних сила почео је августа 1914, када силе Антанте преузимају иницијативу на Западном фронту. С обзиром да је почетком 1918. Русија избачена из рата, Централне силе су све своје снаге пребациле на Западни фронт, каже Крсмановић. У марту и априлу 1918. Оне су биле надмоћне на Западном фронту и почеле су офанзиву која није донела очекиване резултате.
„Али прави ударац Централним силама био је пробој Солунског фронта. Врло често цитирам писмо немачког цара Вилхелма бугарском цару Борису уочи 30. септембра, када је Бугарска хтела да потпише капитулацију. Вилхелм се пита како је могуће да су Срби три године ван своје земље и да нису изгубили веру у победу, а да је Бугарска петнаест дана после пробоја Солунског фронта већ спремна да капитулира“, наводи Крсмановић.
Ударац које су Централне силе примиле на Солунском фронту био је кључан да би се 11. новембар догодио. Срби су тада одиграли одлучујућу улогу на светској позорници, додаје он.
„За нас је то заиста Дан победе због тога што је једина савезничка сила која је ступила на непријатељско тло пре 11. новембра била Србија, без обзира што су Италијани потписали споразум са Аустријом 4. новембра. Али, Аустрија се борила на италијанском тлу. Линије фронта на Западном фронту биле су дубоко у француској и белгијској територији. Једино су Срби прешли преко Саве и Дунава и у то време већ били у Вршцу, Новом Саду, Вуковару, Сарајеву… Ми смо једини који су у том тренутку ступили на ондашње непријатељско тло, чији су делови данас делови наше државе“, објашњава Крсмановић.
Са друге стране, добар глас који Србију прати, потиче из периода I светског рата. На пример, француски политички кругови нису наклоњени Србији. Међутим, у француским војним круговима и даље постоје симпатије према српском народу баш због периода Првог светског рата, напомиње наш саговорник.
„Они, значи, још увек као војници нису заборавили оне ратнике, које су у њиховим униформама, раме уз раме са француским војницима учествовали у заједничкој победи“, констатује он.
И поред амбиција да примирје од 11. новембра постане трајни мир, то се није догодило. Према Крсмановићевим речима, мир је трајао до 1936, када се великом брзином рат трансформисао од хладног преко млаког, ка врућем. Тако је II светски рат непосредно повезан са последицама I светског рата.