Професор на Економском факултету, др Љубодраг Савић овако коментарише за Енергију Спутњика могућности и мане приватних пензија у Србији.
Верују ли Срби приватним фондовима
Приватни пензиони стубови нису још заживели у Србији у већем броју и тек је сваки десети запослени члан неког добровољног пензионог фонда. Тренутно 217.000 грађана Србије уплаћује новац у неки од приватних пензионих фондова и то је тек симболичан број, а просечна старост оних који уплаћују за приватну пензију је 47 година.
Савић говори о ризицима улагања у приватне фондове и улози државе када је реч о заштити права грађана. Он подсећа да су деведесетих, као и почетком двехиљадитих, формирани приватни пензиони фондови чији је циљ био помоћ људима незадовољним висином своје пензије или онима који су желели да вишак пара уложе у неку сигурну инвестицију. Камате нису биле високе, те су грађани веровали да себи обезбеђују сигурну будућност. Ипак, подсећа Савић, многи од тих фондова су пропали, а ни данас се не зна где је новац грађана отишао.
Од државе се очекује да заштити права својих грађана и она мора да обезбеди амбијент, пре свега законодавни, а онда и институције које ће да воде рачуна о томе. Не може неко да узима људима новац десет или петнаест година, затим да банкротира, прогласи стечај и ником ништа.
Он упозорава да је врло мали број људи упознат са принципом функционисања приватних пензионих фондова и ризицима који их чекају уколико у њих улажу. Доста људи је спремно да се „коцка“, не знајући за многобројне преваре које их очекују, а држава нема разрађен систем заштите потрошача.
Моја препорука људима није да не улажу у пензионе фондове, већ да добро размисле у какав ризик се упуштају, говори за Спутњик Љубодраг Савић.
Каква су искуства других земаља
Европска унија је 2015. године донела одлуку да се до 2035. укину сви државни пензиони фондови и, по угледу на то, Црна Гора планира да укине уплату доприноса за пензије и да се потпуно окрене приватним пензионим фондовима.
Критичари црногорског пензионог програма „Европа сад 2“ такође упозоравају да би доношењу овакве одлуке морале да претходе прецизне анализе и измене закона, поготово имајући у виду да ни у самој ЕУ пензиони системи нису исти, већ се дефинишу и функционишу различито.
Љубодраг Савић укидање државних пензионих фондова сматра врло опасном мером која би многе људе довела у веома неповољну ситуацију. Наиме, да би заживео приватни пензиони фонд, објашњава Савић, и да би човек из њега могао да добије озбиљније приходе, мора да прође најмање неколико деценија.
С друге стране, систем држаног пензионог фонда где радници „издржавају“ пензионере јесте добар, али једино уколико је број радника, рецимо, четири пута већи од броја пензионера. У многим земљама ЕУ, али и у свету, то није више оствариво, па се новац у државни фонд „прелива“ из државних буџета. Међутим, да би државна каса била растерећена, многе земље најављују, или су већ увеле, повећање старосне границе за одлазак у пензију. У Србији, старосна граница за пензионисање се помера, док држава повећава пензије и најављује нове измене. Најспорије ће расти најмање пензије.
Примера ради, у Немачкој постоји такозвани тростубни пензиони систем: обавезни државни пензиони фонд, као први стуб, други стуб у виду приватног пензионог фонда у који послодавци уплаћују један део средстава, док је трећи стуб базиран на одлуци запосленог да самостално један део, у односу на различите понуде, пласира у приватни пензиони фонд. Са друге стране, у Француској постоји само државни фонд. Савић износи пример земље која данас располаже са највише новца у својим пензионим фондовима у читавом свету. У питању је Норвешка која у свом државном пензионом фонду има довољно новца да пензионере исплаћује наредних 650 година.
Ко је у Србији најугроженији?
Када је реч о пензионерима са најнижим пензијама, Савић сматра да Србија треба да озбиљно поведе рачуна о неколико чињеница. У основну категорију људи којима је помоћ потребна спадају они који у свом радном веку нису успели да зараде довољно како би редовно одвајали за пензију. По његовом мишљењу, одговорно и хумано друштво мора се позабавити и том категоријом људи.
Савић пре свега мисли на људе који живе на селу и примања им не достижу ни 10 хиљада динара. Они су свој радни век провели радећи, али не остварују пензију која им је довољна да преживе. То су, говори Савић из искуства, углавном старији људи који на својим имањима живе сами, без деце и оно што добијају од државе просто није довољно за нормално функционисање.
Ти људи нису имали никаквих проблема док су били у здравој физичкој снази. Они су могли да раде и нису им требале пензије. Неки немају деце уопште, некима су деца, нажалост, умрла, некима су деца отишла у иностранство и заборавила на њих. То су заиста социјални случајеви и људи који не могу да функционишу нормално, већ тек онако да преживе.
Савић апелује да је потребно обратити више пажње на ове људе. Он говори да их држава донекле препознаје као угрожене, али недовољно, и да многи од њих живе на ивици опстанка, што је, сматра Савић, неприкладно и неочекивано у времену у којем живимо.