„Мија Алексић је много више од простог збира својих улога. Он је кроз свој опус креирао једну појаву коју осећамо као блиску, која нас прати кроз време и коју изнова препознајемо, и која нам, на лежеран и духовит начин, може рећи многе истине о нама самима“, истакао је на отварању изложбе директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић.
На изложби аутора Бобана Стефановића посетиоци приземљу у зграде Југословенске кинотеке могу да виде филмске постере, избор фотографијa и информације о значајним моментима у дугој и плодној каријери Алексића.
Представљени су Алексићеви портрети великог формата на којима је приказан у различитим углогама, као и награде које је освојио за филмско и телевизијско стваралаштво.
Пантелић истакао је да је Мија Алексић један од симбола нашег филма, а да нас ова изложба подсећа на његове појединачне уметничке домете, али и позива да сагледамо, са временске дистанце, његово наслеђе и значај за нашу културу.
Изложба поводом сто година од рођења Мије Алексића
© Tanjug / Миља Стијовић
Успешно се бавио позориштем и радијом, док су га филм и телевизија учинили препознатљивим за најширу публику и у тим медијима је креирао ону своју глумачку персону која је постала део наше културе и сећања, рекао је Пантелић.
Оценивши да је најупечатљивије роле остварио педесетих, када се постављају темељи наше кинематогафије и телевизије, и шездесетих година, када оба медија добијају пун креативни замах, поменуо је филмове Пурише Ђорђевића, Жоржа Скригина, Соје Јовановић, као и тв серију „Сервисна станица“ Радивоја Лоле Ђукића:
„У том периоду Мија Алексић успоставиће главне обрисе своје глумачке појаве, базиране претежно на комици, користећи широк дијапазон средстава гестикулације, мимике и говора, али увек одмеравајући интензитет у складу с карактером и тоном целокупног филма. Стога се чини да је увек глумио с лакоћом и фелексибилношћу, елегантно се крећући између одмерене и сведене микроглуме крупног плана, све до изражене експресивности лица и тела, на граници слепстика. С друге стране, карактери које је тумачио следили су нит која је нашој култури одувек била својствена, а то је друштвена и менталитетска комедија, која традицију вуче од Нушића, чије је јунаке више пута играо“.
У наставку каријере, подсетио је Пантелић, Мија Алексић је показао је да је и те како способан да искочи из успостављеног оквира и ухвати се у коштац са драмским и трагичним карактерима у којима се огледа понор људске душе, као у „Човеку из храстове шуме“ Миће Поповића или „Биће скоро пропаст света“ Саше Петровића, да би свој опус заокружио враћајући се комедији, али у мало измењеном виду, попут стилизованог света Слободана Шијана или реалистичнијег тона политичке комедије у комбинацији са филмом о одрастању Горана Паскаљевића:
„У оба случаја Мија Алексић је створио непоновљиве јунак, чије су реплике постале и део фолклора".
Награде и лични предмети које је Кинотека добила од породице Алексић заузеће у току наредне године своје место у оквиру Легата Мије Алексића.
Документарна изложба, чији је аутор Бобан Стефановић, први пут је представљена публици у Горњем Милановцу на дан рођења Мије Алексића, 26. септембра, и то у Културном центру који од ове године носи његово име. Истог дана у Кинотеци је почела ретроспектива филмова једног од наших најпопуларнијих глумаца, са дванаест остварења различитих жанрова у којима је пленио талентом и за комичне и за драмске роле.
Неке од својих најбољих улога Мија Алексић остварио је у филмовима „На место, грађанине Покорни" (1964) Радивоја Лоле Ђукића, „Човек из храстове шуме" (1964) Миодрага Миће Поповића, „Скупљачи перја" (1967) Александра Саше Петровића, „Пусти снови„ (1968) Соје Јовановић, „Варљиво лето ’68" (1984) Горана Паскаљевића.