У Ријаду је у прошле суботе, на позив Палестине и Саудијске Арабије као домаћина пошто из разних очигледних разлога Палестина то није у могућности да буде, одржан заједнички ванредни самит Организације исламске сарадње и Арапске лиге.
Резолуција из Ријада
Били су ту, као својеврсни симбол пропасти планова Запада да Блиски исток трајно прекроји по својој мери, и председници Ирана и Сирије Ебрахим Раиси и Башар ел Асад који је успешно, уз помоћ Ирана и Русије, преживео све покушаје својих арапских суседа и њихових инспиратора са Запада да га лише живота и државе. Тиме је најавио успостављање другачијег Блиског истока него што је било планирано после 11. септембра 2001. и потоњим арапским пролећима пре више од 10 година.
Па су у то име окупљени лидери арапског и исламског света, јер мање нису ни смели, успели да се договоре о тексту заједничке резолуције у којој су, наравно, оштро осудили ”бруталну агресију Израела против палестинског народа у Појасу Газе и на Западној обали”, као и ”хуманитарну катастрофу коју она изазива”. Указали су и да ”праведан, трајан и свеобухватан мир, што је стратешка опција” – занимљива опаска, иначе, јер би могла да подразумева и увијену претњу да постоје и другачије опције од поменутог мира – ”не може да буде постигнут без окончања израелске окупације и решења палестинског питања на бази стварања две државе”.
Што се тиче других латентних претњи, или упозорења која уз нешто труда могу да буду схваћена и као претње, потврђено је и да ”Израел, као друге земље у региону, неће уживати у безбедности и миру све док и Палестинци то не буду могли и док им не буду враћена њихова украдена права”, а упућен је и позив чланицама Организације исламске сарадње и Арапске лиге да, осим што ће ”извршити дипломатски, политички и правни притисак”, ”предузму и све акције одвраћања како би зауставиле злочине против човечности које чине колонијалне окупационе власти”.
Црвена линија
С тим вези, повучена је и једна, како је експлицитно наведено, ”црвена линија”: протеривање Палестинаца из Појаса Газе и Западне обале, укључујући Јерусалим. Што није неважно, имајући у виду да је израелски Институт за националну безбедност и ционистичку стратегију, повезан са владајућом партијом Ликуд, после Хамасовог напада 7. октобра објавио план за ”пресељење и коначно насељавање у Египту читаве популације Газе”, уз образложење да текући рат представља ”јединствену прилику да се евакуише цео Појас Газе”, и да се онда тај испражњени и разрушени простор купи по цени од 5 до 8 милијарди долара…
Уз етничко чишћење као могући окидач сукоба још ширих размера и несагледивих последица, занимљива је у исламско-арапској резолуцији, због својих могућих геополитичких импликација, и осуда ”дуплих стандарда у примени међународног права”, уз упозорење да ”ова дволичност озбиљно поткопава кредибилитет земаља које штите Израел од међународног права и стављају га изнад закона”. Наравно, то се односи на САД.
С друге стране, упркос свим крупним речима, изузимајући најављено покретање поступка против Израела пред Међународним судом правде, изостале су било какве конкретне мере, попут прекида свих дипломатских односа са Израелом и увођења економских санкција јеврејској држави, што је предлагано али није усвојено.
Рекло би се да никоме и није баш до рата, укључујући и економски, али истовремено нико од рата не сме ни да одустане, о чему сведочи и константни сукоб релативно ниског интензитета на северном израелском фронту према либанском Хезболаху.
Питање примирја
Али то не значи да Израел и, нарочито, његови амерички покровитељи, смеју да буду макар и релативно спокојни.
О томе сведоче већ и вести које објављује Си-Ен-Ен о побуни без преседана унутар администрације Џозефа Бајдена због раста броја цивилних (палестинских) жртава – наводно, буне се чак и поједини виши званичници због беспоговорне америчке подршке Израелу – а стотине запослених у УСАИД-у потписали су и отворено писмо у коме траже моментални прекид ватре. Поједини извештаји, иначе, говоре о преговорима представника ЦИА, Мосада и Хамаса уз посредовање Катара о размени киднапованих Израелаца за утамничене Палестинце, уз вишедневну обуставу сукоба, што би могло да значи и да израелска операција у Гази ипак није онако успешна каквом се представља.
Глобални раздор
Поврх тога, као неочекивана жртва могао би да падне и сам Бајден, не на неким степеницама већ на изборима будући да, како је то формулисао Би-Би-Си, актуелни председник ”губи гласове америчких Арапа у кључној држави” као што је Мичиген, што би чак могло да га стаје и реизбора кроз годину дана.
Али и много шире од тога. ”Међународна реакција на опсаду Газе оголила је све већи раздор између Запада и Глобалног југа”, опомиње чилеански дипломата и предавач на низу престижних америчких универзитета Хорхе Хајне. Уједињене нације су, скреће пажњу, у скору 120 према 14 гласале за резолуцију о хуманитарном примирју, и ”малокад је изолација Запада била толико очигледна… Међународна реакција на рат у Гази рефлектује дубљи и дуготрајни тренд у светској политици који се огледа у пуцању поретка заснованог на правилима којим доминирају САД.” Укратко, иако је ”Запад у стању порицања око тектонске промене у светском поретку (…) Глобални југ доноси алтернативу, најпре око конфликта у Украјини а сад и око Газе. И никакво западно порицање неће моћи то да заустави.”
Зашто се Глобални југ опет није сврстао уз Запад? Какве ће последице рат у Гази оставити по однос муслиманског света према покровитељима Израела? Има ли наде за мир?
О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” разговарали Борислав Коркоделовић, дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу, и политиколог Александар Павић.
Погледајте видео: