Вајар Драган Раденовић за Спутњик: Како сам стварао скулптуру митроплита Амфилохија

Желио сам да прикажем вулкан из којег је митрополит израстао и излетио, из земље и камена црногорског и српског, каже за Спутњик Раденовић.

„Скулптура митрополита Амфилохија произашла је из моје привилегије да сам се деценијама дружио са њим. Желио сам да прикажем муку коју је он носио са собом, и застрашујућу драму која се десила у Велици 28. јула 1944. године, и која је пореметила наше претке“, објашњава аутор.

Скулптура је у ливници и најкасније до прољећа биће у Васојевићима.

Раденовић подсјећа за Спутњик како је митрополит Амфилохије 2016. године одржао помен невино страдалим жртвама у Велици, чиме је постао кум овог мјеста, и истиче да је скулптура омаж мученицима и митрополиту.

Раденовић се деценијама дружио са митрополитом Амфилохијем Радовићем који је био радо виђен гост у његовом атељеу и његовој кући.

“Мој атеље се налази на задњем брду Шумадије према Дунаву, зову га Циганско брдо и блаженопочивши митрополит је волио да долази код мене, није волио да спава у кући већ у атељеу. Знао је да сатима сједи на тераси испред атељеа и гледа Дунав како вијуга све ка Карпатима. Нас двојица смо из тог дружења откривали све акрополе које се налазе поред римског пута Виа милитаре, који поред Дунава води све до Црног мора. Сељаци су из незнања те некрополе оградили, а у њима има пуно мозаика, и ту чували кокошке. Митрополит је у мом друштву и пронашао темеље цркве из првог вијека ође крај Дунава, из времена најпознатијег распећа у историји људског постојања... Дружење смо настављали гдје год је Амфилохије одлазио, и на Косову и Метохији, у Русији, Румунији, Бугарској, Црној Гори...”, присјећа се наш саговорник.

Раденовић додаје да и читав свој живот мјери спрам митрополита Амфилохија.

Наш саговорник истиче да је Амфилохија Радовића познавао још у време када је постао епископ банатски.

“Митрополит Амфилохије је волио да се шали самном, а ја сам покушавао да се надмећем са њим. Мада је он био веома озбиљан, али увијек спреман за хумор. Ја сам му говорио: владика, ви сте се оженили са овом епархијом, па сада идете у Црну Гору. Он би одмах одговорио како је његова млада код његових родитеља у Црној Гори. Дакле, лако је нашао објашњење за свој одлазак у Црну Гору, гдје је, по мом суду, остварио капиталан значај за цркву и вјеру. Након Амфилохија се појавио Јоаникије као доследан наследник, а ту је и владика Методије. У Црној Гори имате и једног Бориса Брајовића, филозофа, који је лучоноша истине. И још имамо игумана Јефрема из манастира Стањевићи. То су људи који су гарант да је Амфилохије оставио за собом заоставштину о којој има ко да брине”, увјерен је Раденовић.

Из дружења са Амфилохијем вајар памти путовања у Русију, Румунију, Бугарску, Ватикан...

“Био сам са Амфилохијем када смо разговарали са државним секретаром и премијером Ватикана и самим папом о захтјевима хрватске католичке цркве да Степинац буде проглашен за свеца, и зашто се то не може десити, и о условима, по математичком принципу, који би требали да буду испуњени да би папа евентуално могао да дође у посјету Србији”, прича вајар.

Раденовић, који је академик и доктор наука из области филозофије, истиче и да је на наговор самог Амфилохија дао себи слободу да напише осврт на докторску дисертацију митрополита. Тај се осврт сада налази у Амфилохијевој библиотеци у манастиру Стањевићи.

“Све што сам испричао даје слику о Амфилохију Радовићу, његовој улози и као монаха и свештеника, као првосвештеника, владике, епископа, који је живио читав живот окружен пријатељима, а сам, јер је све проблеме морао сам да рјешава. Чини ми се да је изникао такав из те црногорске, српске земље, не само као грумење земље, већ и дио камена, свих тих сцена камених које у Црној Гори постоје“, каже сјетно умјетник.

Додаје да му је подршку у намјери да направи скулптуру митрополита Амфилохија дао пријатељ вајар, недавно преминули Ратко Вулановић из Никшића који се и сам трудио да сав тај „црногорски крш“ претвори у умјетност.

„Сама Црна Гора је по сопственој дефиницији умјетност. Све сам то покушао да сјединим у овај споменик. Па и тај Храм Христовог васкрсења у Подгорици, што је изникао, ја сам направио скулптуру Николе Тесле, која се налази поред храма. Е сви су се ти утисци слили и ја сам покушао да их представим у тој скулптури”, наводи Раденовић.

Наш саговорник посебно истиче и подршку коју је имао од становника Велике.

Угледни Величани, професори Симоновић и Огњановић, како каже, довели су га пред цркву у Велици и рекли да је управо митрополит Амфилохије обновио сјећање на тај стравичан злочин 1944. године.

Подсјетимо, у селу Велика, 28. јула 1944. године двије СС дивизије „Принц Еуген“, састављене углавном од фолксдојчера и Албанаца, потпомогнутих муслиманским становништвом Плава, Гусиња и Бихора, извршиле су геноцид над мјештанима. На најсвирепији могући начин убијено је више од 600 Величана, већином жена и дјеце. Средином прошле године Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Велици. На том мјесту, крајем седамдесетих, подигнут је меморијални комплекс, а накнадно и црква. Српска православна црква је 2007. канонизовала жртве злочина у Пиви и Велици.

У осврту на умјетнички опус Раденовића протојереј-ставрофор Борис Брајовић, доктор филозофије, оцјењује да су дјела овог вајара непроцјењива и подстицајна.

“Раденовићев идеал стила је онај који уважава дугу историјску линију формалног, односно скулптуралног, јединства између мисли и израза, између унутрашњег и спољашњег, између духовног и физичког. Не само у овом раду, већ и у његовим другим скулпторским остварењима, имамо ту коегзистенцију класичног и романтичног, олимпијског и хтонског, аполонског и дионизијског, али и модерног и динамичког стила и израза. Дјела Драгана Раденовића су непроцјењива и подстицајна путописна умјетничка монографија о естетици и стилу, али и генеричкој и тематској хетерогености његових дјела, која даје веома кохерентан поглед на релевантну проблематику скулптуре и простора”, оцијенио је Брајовић.