КУЛТУРА

Лаушевић на вечни починак испраћен уз чувену песму „My Way“ /фото/

Испраћај и кремација посмртних остатака глумца Жарка Лаушевића (1960-2023) одржана је данас на Новом гробљу у Београду, у присуству чланова породице и бројних пријатеља, сарадника и поштовалаца.
Sputnik
На улазу у капелу Новог гробља окупио се велики број оних који дошли одати последњи поздрав Лаушевићу, међу којима су били глумци Весна Тривалић, Мики Манојловић, Зоран Цвијановић и Милан Марић.
Међу присутнима су били и глумци Бранимир Брстина, Цаци Михаиловић, Андрија Милошевић, Драган Петровић Пеле, Драган Мићановић, Енес Бешлагић и бројни други…
Опроштају од Лаушевића присуствовали су и министар спољних послова Ивица, Дачић, писац Синиша Ковачевић, сценаристкиња Наташа Дракулић, редитељи Мирослав Лекић, Дарко Бајић, Радош Бајић и Срдан Голубовић, позоришни редитељ Горчин Стојановић и бројни други.
Лаушевића је на вечни починак испратио и хор уз чувену песму „My Way“, и још неке.
Глумац Небојша Дугалић је у опроштајном слову поменуо да је Лаушевић био предодређен да се све драме догоде и преломе на њему.
Дугалић је истакао да је Лаушевић био "ренесансан и свестран, глумећи, пишућии сликајући", и да је био "уметник у давању пута другоме".
"Свећо наша заувек ћемо пазити на траг твоје буктиње и чувајући твој восак сећати се онога што си нам осветлио", поручио је између осталог Дугалић.

Потресан опроштај од Лаушевића у ЈДП-у

Када одлазе највећи, свет застане, срце се стегне, а небо се отвори да прими великана.
Овим речима од Жарка Лаушевића раније данас се у Југословенском драмском позоришту опростио глумац и редитељ Драган Бјелогрлић.
Бјелогрлић се присетио да се са Лаушевићем последњи пут састао пре мање од месец на тераси собе у болници Бежанијска коса, где су причали дуго и полако, а тај дан ће памтити као један од најлепших у животу.
Истакавши да је Лаушевић „имао јединствену уметничку снагу која га је носила кроз живот“, Бјелогрлић је приметио да као да је „неко виши у њему изабрао јунака античке драме, која ће одсликати време у коме живимо“, и додао да је достојанствено и „суверено носио улогу трагичног јунака злог времена“.
Војислав Брајовић на комеморацији поводом смрти Жарка Лаушевића у Југословенском драмском позоришту
На комеморацији у пуној сали Југословенског драмског позоришта директорка тог театра Тамара Вучковић Манојловић подсетила је да је Лаушевић први пут заиграо у позоришту 1981. године, да је остварио запажене улоге и талентом и умећем обележио историју ЈДП-а:
„Данас се опраштамо од друга, колеге и пријатеља, Жарка Лаушевића, чији је живот био јединствен, баш као и његов таленат“.
Глумац Војислав Брајовић је констатовао, како је пренео Танјуг, да због античке трагедије „ми сад говоримо о њему уместо да он одавде деценијама исијава свој дар играјући у Шекспиру, Чехову и Симовићу“:
„Жарко је имао оно нешто што речима не може да се опише. Због тога су га толико јурили и волели. Њега сада нема, али остаје наша љубав, поштовање и дивљење“.
Глумцу Ирфану Менсуру ће недостајати разговори које је водио са Лаушевићем у Њујорку, текстови које му је слао за књиге са питањем шта мисли, као и препоруке шта да чита и заједничке шетње:
„Драги моји, оде Жарко. Ја не пристајем на то, јер није фер“.
Глумица Светлана Бојковић је у снимку, емитованом на комеморацији, подсетила колико је Лаушевић волео позориште, колико је на тим даскама био јединствен, али и како је трагично страдао:
„Први велики бљесак Жарковог раскошног дара догодио се на самом почетку када је ступио на сцену. Било је јасно - рођен је велики глумац. Уследиле су године континуираног успона до 1993, која му је беспоштено променила живот. Следила су суђења, затвор, казна. Мислим да је највећа казна била његово самоиспитивање и грижа савести. Ту драму и трагедију, Жарко је исписао у четири узбудљиве књиге које су дневник једне робије, то је био пут и тежња ка сопственом искупљењу. Вратио се поново да заблиста у пуном сјају својим глумачким даром. Сви смо му се дивили и волели га. Онда је дошла опака болест која га је однела. Испраћамо те са тугом и великом љубављу“.
Глумац Милутин Караџић се присетио младалачких дана у Подгорици и почетка играња у аматерском позоришту, дана када је дошао клинац са дијоптријом којег су одмах прихватили:
„Добри мој куме, путуј са анђелима“.
Вида Огњеновић на комеморацији поводом смрти Жарка Лаушевића у Југословенском драмском позоришту
Књижевница и редитељка Вида Огњеновић је рекла да је Лаушевић недавним појављивањем и поклоном на премијери филма „Хероји Халијарда“ у београдској МТС дворани „наслутио близину свог одласка“:
„Уз повике и скандирање из сале опраштао се последњим снагама од светала позорнице. Стајао је насмешен, осветљен благошћу и лепотом, док су га запљускивале салве аплауза. Дошао је међу нас из свога митоносног света и постао митска позоришна појава“.
Глумац Светозар Цветковић се присетио неколико епизода из дружења и рада са Лаушевићем, међу којима је било снимање филма „Нож“ у Херцеговини, где је Жарко приметио споменик погинулим младићима:
„Лаушевић је приметио да је споменик подигао отац једног од погинулих младића, са истим именом као отац једног од двојице младића које је убио после туче у Подгорици 1993. године“.
Комеморација поводом смрти Жарка Лаушевића у Југословенском драмском позоришту
Осврнувши се на животну судбину свог колеге, Цветковић се на крају запитао: „Да ли је зависило само од Жарка?“
Милан Марић, који је тумачио главну улогу у серији „Пад“, инспирисаној животном причом Жарка Лаушевића, рекао је да он за њега био, пре свега, велики глумац:
„Био си неко ко је умео да достојанствено и храбро носи живот на леђима, колико год био тежак“.
Петар Божовић се присетио како је био замолио младог Лаушевића да му донесе чашу воде, али је овај узбуђен због пријема на академији то заборавио, и сетио се годинама касније са питањем: „Па, да ти донесем ону воду?“. На то му узвратио: „Пусти воду, донеси виски“.
Петар Божовић на комеморацији поводом смрти Жарка Лаушевића у Југословенском драмском позоришту
Своја сећања на Лаушевића, Божовић је завршио стиховима њему у част и уздахом: „Одлете нам Жаре“.
Жарко Лаушевић, који је преминуо 15. новембра у 64. години
Коментар