Радост и својеврсна доза разочарања, зачињена бригом како ћемо и шта ћемо догодине у Немачкој, ако у два наврата нисмо могли и знали да изађемо на крај с нејаким Бугарима. Историју смо писали преко 70. и 134. репрезентације света – Црне Горе и Литваније...
Ништа ту не би било спорно да Пикси после тријумфа над Црном Гором (3:1) није поручио:
„Математички за Црну Гору још није готово... Па, за нас јесте! Најбоље да ме Бугари саплету, па неће моћи тако“, рекао је Драган Стојковић у Београду.
И смејали су се тада многи, тој, пре свега, реалној и искреној изјави човека који је донео толико радости нацији, што као играч, што као селектор, али мало је фалило да се Пиксију и фудбалској Србији та његова ноншалантност жестоко обије о главу.
Ти исти Бугари „бацили су на роштиљ“ Орлове у другом полувремену у Лесковцу, преокренувши резултат и натеравши све нас да стрепимо и гледамо шта раде Мађари и Црногорци.
Да није тужно, било би смешно. На крају хепиенд, живео Собослај...
Ко разуме, схватиће...
Погодио је затим и Бабић, те у граду, познатом по најбољем роштиљу у Србији, на неки горак начин нисмо постали „добар залогај“ за прежаљене Бугаре. Требало би да су поуке извучене и да ће селектор убудуће пажљивије бирати речи када буде причао о циљевима.
Да се разумемо, свака част фудбалерима, капа доле Пиксију што је постао први селектор у историји репрезентације који ју је одвео на два везана велика такмичења. Велика је то ствар и заслужује да се прослави и прославило се адекватно у престоници на вече утакмице, али остаје помешан осећај због драме и стреса који су Орлови сервирали навијачима у Дубочици и онима крај малих екрана, којима се извињавао капитен Душан Тадић.
Свестан је и он да су многи претрнули и били у неверици због оног што се догодило у распону од десет минута када су нас „наглавачке“ окренули исти ти Бугари које је Пикси (о)лако отписао.
Добила је Србија оно што је тражила, биће у Немачкој на Европском првенству, где није била од 2000. године, где јој је по квалитету у конкуренцији са Црногорцима, Бугарима, Литванцима и Мађарима по квалитету, несумњиво и место.
Међутим, питање свих питања је како ћемо се провести тамо и шта нас тамо далеко чека, када се узме у обзир да смо успели немогуће?! Јер је осим мешања среће и разочарања, стигао као болан судар са реалношћу – пад у четврти шешир.
У септембру прошле године били смо у другом шеширу, склизнули смо убрзо у трећи, да би на самом крају Србија пала у четврти, након што је ишчупала бод против нејаких Бугара, који су најурили Крстајића због бродолома у квалификацијама.
И зато, репрезентација коју пратим још од 2007. године и квалификација за ЕП у Аустрији и Швајцарској где нас није било, сада је успела немогуће!
Успела је да оде тамо где није била четврт века, успела је да се „саплете“ против Бугара у Лесковцу, успела је да преко Лазовића у Разграду у 96. минуту стигне такође до бода, успела је поново да прими гол у сваком могућем мечу, успела је да двапут ремизира са Бугарима, да двапут изгуби од Мађарске, а да прекине агонију дугу 24 године и домогне се Европског првенства.
Остало, закључите и допуните сами по жељи...
А да се не би поновио Катар, где су нам се догодили Камерун и Швајцарска, јасно је да ће Пикси и Орлови морати нешто драстично да промене у наредних седам месеци, да не бисмо, по обичају, били само пуки епизодисти.