КУЛТУРА

Поезија је била његов једини могући живот: Објављен последњи том Сабраних дела Стевана Раичковића

Да ништа није писао и да никакву славу није стекао, понашао би се на исти начин. Био је свој човек на свом месту, човек своје главе. Сваки посао ван песништва за њега је био губљење времена.
Sputnik
Овим је речима академик Матија Бећковић беседио о Стевану Раичковићу у Српској књижевној задрузи у којој је представљен једанаести том Раичковићевих Сабраних дела.
У та дела која су 1998. године објавили СКЗ и БИГЗ, није ушла његова мемоарска књига „Један могући живот“, као ни доцније издате две драгоцене књиге – „Фасцикла 1999/2000“ и „Фасцикла, последња“.
Приређивач једанаестог тома „Један могући живот“ и један од најпоузданији познавалаца дела и живота Стевана Раичковића, Мирослав Максимовић, поменувши да се промоција одржава на 25. рођендан Раичковићеве унуке Ане, најпре је скренуо пажњу на песников однос према унуцима:
„Он није био човек који је волео да показује осећања, али каква су она била према његовим унуцима показује један податак. Стеванов радни сто је био под конац сређен и сложен. Нико није смео ништа да помера и дира. Али када су се родили Адам и Ана, тај распоред су пореметиле њихове фотографије које су остале ту“.

Коначна слика о његовом делу

На том истом столу Раичковић је припремао своја Сабрана дела:
„Он је то радио креативно и озбиљно. Промишљао је да их постави тако да то буде његова коначна слика о властитом делу. Доста се мучио. Сећам се једном кажем му –'Што се толико мучиш? Кад умреш, ми ћемо све да скупимо и објавимо'. 'Неће моћи', одговорио је. Сабрана дела су објављена како је он желео. Писао је и објављивао је и након тога“.
Књигу „Један могући живот“ Раичковић је није уврстио у Сабрана дела.
„Са њом се доста мучио. Одлучио је да је не стави међу сабрана дела, са образложењем да у њој има доста текстова из ранијих књига па да не понавља. Прави разлог је био зато што та књига није била ауторски чиста, већ сам и ја био потписан као приређивач. То је номинално била књига разговора између мене и њега. У суштини све је то било Стеваново, ја сам био нека врста уредника. Тај разлог је елиминисан када је Стеван касније склонио сва моја питања и објавио је као своју књигу“, рекао је Максимовић.
Промоцији једанаестог тома Сабраних дела Стевана Раичковића - „Један могући живот“ присуствали песников син Милош и унуци Адам и Ана

Омаж Црњанском

Максимовић наводи да је Раичковић желео да „Фасцикла 1999/2000“ буде тестаментарна књига:
„Када ју је завршио, рекао ми је где стоји па ако неко буде желео да објави као постхумно издање, међутим када га је Задруга позвала 2004. да за Коло да књигу, није могао да одбије зарад свог тестамента, тако да је књига ипак објављена за његова живота“.
Трећа књига у једанаестом тому је „Фасцикла, последња“ – песников омаж Милошу Црњанском.
„Црњански је био његова велика љубав. Сину је дао име по њему и годинама је најављивао да ће написати књигу у славу Црњанском. Почео је да је ради оне зиме 2006/2007. Али је није завршио. Ми смо је после Стеванове смрти уобличили и објавили. Овим смо заокружили после њега, његово дело“.

Једини могући живот

Објашњавајући наслов „Један могући живот“, Максимовић је рекао да је то Раичковићев начин да „нас остале не повреди“:
„Песнички живот је један од могућих живота, па можемо ми да се бавимо јурењем новца, власти или било чега другог, а можемо и да изаберемо песнички живот. То је био обзир према нама. Његов стварни наслов је 'Једини могући живот'. За Стевана је песнички живот био једини могући живот којим је он могао да живи, којим се може како треба живети. Песник није само онај који пише одличне песме, није ни онај који уме да поетизује живот и стварност око себе. Песник је пре свега једна унутрашња висина, морална мера друштва. Нису га случајно звали високи Стеван. Био је изнутра висок. Његов животни кредо је био правдољубље и родољубље“.
О свом пријатељу надахнуто је говорио песник и академик Матија Бећковић:
„Спријатељили смо се од нашег првог сусрета и спријатељивали до његовог последњег дана, али ипак сам га више пута чуо да каже – 'Ја немам пријатеље'. Били смо заједно на многим путовањима па и у Хиландару. Ретко је говорио о својим личним стварима, па и о својој вери. Остало ми је у сећању да ми је у једној прилици рекао – 'Можда сам ја религиознији од тебе'.

И најхрабрије бију и најубедљивији у четири ока

Бећковић је подсетио да Стеван Раичковић није био говорник, једва да је говорио на већем скупу, а ретко и у већем друштву, поготово се није изјашњавао о некој врућојактуелној теми:
„Када је био принуђен да то чини, увек је полазио од себе говорећи у свом исповедном аутобиографском маниру. Кад би се у друштву укључио у разговор и у свом маниру кренуо сваку реч да густира, неко би му, као по правилу, упао у реч, а он резигнирано завапио – 'Мени никада не дају да завршим оно што сам почео'. Као да је и сам себи чинио то исто, прекидајући своје писане исповести. Чак би и за поеме увек предлагао да се изделе на мање делове. Запамћене су његове духовите упадице - 'И најхрабрије бију и најубедљивији у четири ока'“.
Био је, истакао је Бећковић, отмен, леп човек, дискретан, а приори важан:
„Не верујем да има иједан излог од Улице Светог Саве до Калемегдана у којем се није огледао и дотеривао своју фризуру. Био је свој човек на свом месту, човек своје главе. Живео је по своме - пре ручка мала љута ракија, после ручка спавање до пет. Био је страствени пушач па је једном приликом рекао да једва чека да се пробуди да би могао да пуши. Био је класичан пример модерног песника и модерног човека“.
КУЛТУРА
Од Лао Цеа до чет бота - све је ћерање: Матија Бећковић открива лозинку наше историје и судбине
Коментар