Није се могло очекивати да Србија на отварању Мундијала против Бразила оствари позитиван резултат, није се то ни догодило, али је било јасно да је дуел са Камеруном велика шанса за победу.
Низ пропуштених стопостотних шанси био је праћен опасним контранападима ривала који су већ традиционална бољка тима који предводи селектор Драган Стојковић.
Када то већ није била довољна опомена за Србију, она је капитулирала из бизарне ситуације када је противнички фудбалер после корнера остављен апсолутно сам поред стативе да неоментан пласира лопту у мрежу.
Коначно, Србија је успела да изједначи и то преко најмлађег игрча Страхиње Павловића и његовог бриљантног трзаја главом после центаршута Душана Тадића, а преокрет је режирао Сергеј Милинковић-Савић дивним ударцем левом ногом.
И све се то догодило за три минута у надокнади времена, што је требало да значи додатну инјекцију самопоуздања за српски тим.
Деловало је тако, Србија је повела са 3:1 после дивне акције коју је започео Митровић, најбољи стрелац српског тима после претходно најмање три промашене стопроцентне шансе.
Када се очекивало да Србија стане на лопту, сачува предност и полако и без ризика приведе утакмицу крају догодило се потпуно помрачење.
Два годово идентична гола постигао је Камерун, офсајд замке на четрдесетак метара од гола нису биле право решење, одбрана је потпуно капитулирала, а стручни штаб није урадио ништа да сачува предност и обезбеди мирну завршницу за победу која је злата вредна у турнирском систему.
Узалуд је Србија нападала до краја утакмице, много лоших потеза, промашених шанси и на крају резултат од 3:3 који никако није могао да задовољи апетите српског тима – све оно што се дешавало у наредним месецима је само последица свега, а константне наде да ће се нешто променити набоље и да ће екипа играти сигурније, свесније и организованије још нису услишене.