Звездину децу, која су у Берну показала да треба да добију праву шансу, а не онако, „на кашичицу“. Једино је Коста Недељковић добио прилику од старта и није разочарао, борио се од првог до последњег минута као лав. Сплетом несрећних околности затресао је сопствену мрежу...
Излишно је више причати о недостатку среће, промашеним приликама, сви који су гледали утакмицу против Јанг Бојса (2:0) у Берну, видели су да лопта није хтела у гол. Могла је Звезда у петом минуту да има два гола предности. Могла је, али није.
Зашто? Захвљајућући трапавости „масно“ плаћеног Шерифа Ендиајеа, који отима место у шпицу напада Звездином детету Јовану Мијатовићу, од којег ни по чему приказаном до сада, није бољи.
Штавише, гори је!
Руку на срце, имао је и Звездин клинац прилику да боље реагује средином другог полувремена када је на „криву ногу“ хтео да ухвати Раћиопија, а лопта је прошла тик поред стативе. Али, фудбалски је размишљао, пробао, шутирајући из прве.
Ући ће следећа, или она тамо, али на смемо више од Бахара да добијамо Звездину децу на парче, на кашичицу. Грех је!
Јован Мијатовић који је у досадашњем делу сезоне директно решио три утакмице ушао је на полувремену и показао је далеко више од трапавог Шерифа Ендиајеа, ког су на друштвеним мрежама прекрстили у „Не даје га“.
„Виц“ у игру Звезде је по ко зна који пут ове сезоне унео Владимир Лучић, који је такође ушао у другом полувремену, када је у 59. минуту заменио Стаменића.
У истом минуту Красо је заменио Иванића који је, вероватно најписменији фудбалер Црвене звезде, али није га хтело у Берну, често је добијао по ногама и једноставно је Бахар требало и раније да га изведе из игре.
Али, да се вратимо на Лучића. Воли лопту, воли и она њега. Лепи му се за ногу и (о)лако на муке баца противничке дефанзивце. У Берну је било тако. „Ломио“ је далеко старије и искусније ривале, припремао шансе саиграчима, али лопта једноставно није хтела у гол.
Нагомилао је легију странаца Израелац Барак Бахар, који не помишља да поднесе оставку, после низа неуспеха у Европи и у Суперлиги, док је Звезди „украо“ онај шмек у игри који је имала, отео јој је и идентитет, а резултат као императив свега није стигао.
Не могу странци да осећају тај свети црвено-бели дрес исто као домаћи фудбалери, или као Звездина деца. За то није потребно било какво објашњење, то је једноставно тако. И тачка!
Није Бахар закаснио само са Звездином децом која улазе да „гасе пожар“ када се јури резултатски заостатак, закаснио је и са свим осталим.
Убацивати Катаија, најбољег играча претходних неколико сезона, у 83. минуту, при резултату 2:0 уместо Срђана Мијаиловића...
Шта очекивати заузврат? Чудо? Катаијев израз лица увек је исти. Када игра најбољи фудбал и „плеше“ по терену, тешко да ћете видети било какву мимику или осмех, сакривено је то иза оне његове браде. Сада је врло вероватно Звездин „Магико“ убијен у појам јер га нема... Терен је заменио клупом, а Звезда на терену нема мајстора фудбала какав (јој) је потребан и какав је Катаи.
Убацивати га када је практично све већ изгубљено и када се чека само последњи судијски звиждук за званичан опроштај од Европе, је непоштено.
Према њему, према лопти, према фудбалу. Ма, према свему!
Колико је Бахар све погрешио и промашио, јер није Звезда Макаби Хаифа, можда и најбоље осликава ситуација у којој на почетку судијске надокнаде уводи миљеника навијача Гелора Кангу, уместо папрено плаћеног – читај: пет милиона евра, Корејца Хванг Ин Бома.
Исти тај Канга био је стартер против Лајцпига у претходном колу у Београду... Шта сае променило? Зна само Барак Бахар.
Зна и управа Звезде после фијаска шта би требало да учини, оно што Бахар упорно одлаже и пролонгира, а догодиће се.
Пре или касније, а већ је прекасно...