Овај цитат послужио је као инспирација за наслов и структуру изложбе „Јежева кућица – Измишљање бољег света“ ауторки Саре Сопић и Мирјане Славковић која ће бити отворена 2. децембра у Музеју 25. мај као део програма обележавања Дана Музеја Југославије.
Мирјана Славковић за Спутњик каже да поема Бранка Ћопића „Јежева кућица“ заузима посебно место у сећањима на детињство бројних генерација рођених у Југославији, пре и након распада, и да седам деценија након објављивања то књижевно дело представља место сећања и јак окидач за носталгију.
Највољенија књига региона
Полазећи од иконичног статуса који има у колективном памћењу и турбулентне историје односа према овој поеми и њеном писцу, креирана је изложба која има за циљ да покрене дијалог о заједничком нематеријалном културном наслеђу и његовим потенцијалима како бисмо преиспитали своје идентитете данас, истовремено отварајући питања о значају дома, односа према блиској прошлости, заједницама којима припадамо, ксенофобији, сећању, носталгији, менталном здрављу…
„Чинило нам се да је Ћопићева поема место око кога можемо да исплетемо компексну причу. 'Јежева кућица' се често појављује у сећању бројних генерација некадашњих Југословена или оних који се и даље тако декларишу, као и њихове деце. Сачувана су многа сведочанства о 'највољенијој књизи региона икада' – како се то наводи у често цитираном запису Рајка Петрова Нога из Лексикона YU митологије. Та запажања укључују и бројне приче родитеља који, док је данас читају својој деци, откривају да је знају напамет или пак исказе емиграната са простора бивше Југославије који тврде да су, напуштајући земљу, са собом понели 'Јежеву кућицу' као део свог менталног и емотивног пртљага“, истиче кустоскиња и ауторка изложбе Мирјана Славковић.
Јежева и Лијина кућа
Ћопић је често говорио да измишља свет о коме пише као штит од сурове реалности и од тога су ауторке изложбе кренуле поделивши поставку у два дела.
Прва целина посвећена „Јежевој кућици“, осмишљена као својеврсна фикција, реализована је у сарадњи са децом узраста од пет до десет година из Београда, Загреба и Сарајева и студенткињама сценографије Београдског универзитета као интерактивни простор који представља полигон за игру и активирање маште, али и оквир за међугенерацијске сусрете и размену.
Једнога дана Јежић је добио писмо
© Tanjug / Немања Јовановић
Деца су, према речима Мирјане Славковић, охрабривана да маштају и износе своје идеје о креирању шуме у изложбеном простору, па су детаљно описивала окружење у ком животиње из приче бораве, креирајући за сваку од њих дом који би јој одговарао у односу на то како их замишљају и које особине им приписују:
„Тако је Вук, кога су деца непогрешиво препознавала као негативног јунака у причи, постао место где је приказан материјал који говори о односу према Јежевој кућици и Ћопићу током и након распада Југославије, о праксама цензуре и брисања југословенског предзнака његовог дела. Свиња је пак на свакој радионици односила највеће симпатије, те су у процесу осмишљавања поставке деца с највећим ентузијазмом решавала управо простор каљуге у коме би се и они могли играти. Због тога је тај део заузео централно место овог дела поставке“.
Деца узраста од пет до десет година из Београда, Загреба и Сарајева смишљала су решења за шуму и кућице у шуми
© Tanjug / Немања Јовановић
Студенткиње сценографије са Факултета примењених уметности у Београду су за Јежеву кућицу предложиле камп кућицу модела Адриа 380:
„Како је простор куће у којој живи Јежурка Јежић био виђен као место које ће се бавити носталгијом, сећањем и односом публике према овој причи, а посредно и према Југославији, студенткиње су процениле да би избор камп кућице био ефектна материјализација те метафоре. Идеја да се Јежева и Лијина кућа опреме одабраним предметима из југословенског периода тако да Јеж има покућство које се могло затећи у неком скромнијем дому, док би се код лисице овим предметима истакло њено богатство, инспирисала нас је да предметима из музејске колекције опремимо ентеријере ове две куће. Тако су се неки од најрепрезентативнијих предмета из збирке поклона Јосипа Броза Тита нашли на трпезаријском столу у Лијиној кући“.
Кућице у имагинарној шуми
У измаштани шумски пејзаж смештене су станице - имагинарне кућице животиња, конципиране тако да свака од њих публици нуди различит садржај и покреће неку од тема којима се изложба бави.
Кућица Јежурке Јежић нуди осећај сигурности, пружа склониште и простор за излежавање, сањарење, маштарање, игру.
У јежевом имагинарном дворишту посетиоци се сусрећу са сећањима различитих актера на њихову вољену књигу из детињства, представљених кроз серију видео интервјуа снимљених током припреме изложбе.
Кућица Јежурке Јежић нуди осећај сигурности, пружа склониште и простор за излежавање, сањарење, маштарање, игру
© Фото : Спутњику уступио Музеј Југославије
На другом крају изложбене сале налази се Лијина кућа, представљена као место богатства, престижа, али и хладноће, уздржаности и фокусираности пре свега на аспект материјалног.
Садржај везан за позоришни живот приче представљен је у Медином простору, чији је главни део отворена сцена на којој се представа може изводити.
Каљуга у којој борави дивља свиња простор је који нуди могућност за покрет и забаву, осмишљен уједно да асоцира на део депоније са видљивим траговима загађења.
Титови поклони - посуђе на Лијином столу
© Фото : Спутњику уступио Музеј Југославије
Вук је увек окарактерисан као опасност која вреба, те се у изложбеној интерпретацији његова кућа појављује као мрачни простор са једва видљивом светиљком коју тек назиремо и музиком до непрепознатљивости дисторизиране химне „Хеј, Словени” који скупа треба да изазову осећај страха и нелагоде које националистичке политике неминовно производе.
Живот Бранка Ћопића
Друга целина изложбе, са предметима позајмљеним из Српске академије наука и уметности и Задужбине Бранка Ћопића, бави се пишчевим животом. Свет фикције је испреплетан са елементима стварности.
„Било нам је важно да од људи којима је та књига обележила детињство, чујемо њихова сећања, тумачења, размишљања и да из тих сећања развијемо теме на изложби. Покушали смо да укрстимо виђења деце и одраслих, а паралелно смо радили истраживање о Ћопићевом животу и раду, јер смо желели да вратимо у фокус и 'Јежеву кућицу' и дело Бранка Ћопића који је некад био најпопуларнији писац за децу и одрасле, а онда се изгубио из фокуса читалачке публике“, каже Мирјана Славковић.
Пошто се пишчев живот завршава у 1984. години самоубиством, питање менталног здравља, депресије и самоубиства наметнуло се као важна тема којом се изложба такође бави.
Део изложбе посвећен је животу и раду Бранка Ћопића
© Tanjug / Немања Јовановић
Ћопићев бољи свет
„По завршетку обиласка собе писца посетиоци се враћају у простор приче – 'у измишљени бољи свет'. На овај начин посетиоци напуштају изложбу кроз неку верзију бољег света коју је Ћопић настојао да остави својим читаоцима“, истичу ауторке.
Славковић подсећа на есеј Дубравке Угрешић из 1996. у коме се она пита да ли ће се десити тренутак када ћемо успети да направимо попис оних неопипљивих ствари које се у ратовима губе, а које су многима значиле:
„'Јежева кућица' је једна од тих важних ствари којима је сећање обележено, а приликом распада Југославије је постојала опасност да престану да буду битне. Показало се да остају и да се сећање не може на такав начин контролисати. Чини се да је потребно да се вратимо Ћопићу и као дечијем писцу и као писцу за одрасле, чије дело и данас може бити штит од суровог света“.
Музеј Југославије обележаваће свој Дан од 29. новембра до 3. децембра, уз бесплатан улаз за посетиоце, а у згради Музеја 25. мај за 1. децембар најављен је мултимедијални програм „Сан Југославије" Дарка Бајића.