Појава ове колосалне рупе доприноси сталној турбулентној соларној активности како се приближавамо соларном максимуму.
Сунце пролази кроз цикличне обрасце повећане активности које карактеришу сунчеве пеге, сунчеве бакље, избацивања короналне масе и короналне рупе. Ова динамика достиже врхунац током соларног максимума пре него што се спусти на соларни минимум, фазу обележену смањеном активношћу и релативном мирноћом.
Шта су короналне рупе?
Наведено циклично понашање је уско повезано са магнетним циклусима Сунца, где магнетно поље пролази кроз промену поларитета током соларног максимума, који се очекује 2024. године.
За разлику од сунчевих пега, сунчевих бакљи и избацивања короналне масе, короналне рупе су експанзивне области у којима се отвара соларно магнетно поље, омогућавајући соларном ветру да слободније излази ка остатку Сунчевог система.
Иако нису видљиви у видљивом спектру попут сунчевих пега, ови отвори се манифестују као велике, нејасне тачке на ултраљубичастим таласним дужинама. Садашња коронална рупа има око 800.000 километара дуж своје најдуже осе, пише „Сајенс алерт“.
Земљу погодила само блага соларна олуја
Када се та рупа окренула ка Земљи почетком децембра, резултирајући соларни ветар, који је америчка Национална управе за океане и атмосферу (НОАА) класификовала као соларну олују нивоа Г1 до Г2, утицао је на нашу планету два дана. Иако су ово биле најблаже соларне олује, оне могу да изазову минималне поремећаје у електроенергетским мрежама, сателитским операцијама, радио комуникацијама и навигационим системима.
Честице соларног ветра се сударају са Земљином магнетосфером, стварајући аурорални сјај интеракцијом са атмосферским честицама. Иако је тренутни соларни циклус премашио очекивања у снази, НОАА предвиђа највећи број сунчевих пега до 173, што је испод просека од 179 и знатно испод највишег нивоа од 285 сунчевих пега у марту 1958.