ДРУШТВО

Како и када је Београд од пограничне вароши постао метропола

Београд је 1842. имао нешто мало више од 14.000 становника. За само пар деценија ситуација ће се променити, а српско становништво ће „јурити“ ка престоници и ова чињеница ће остати непромењена готово до данас.
Sputnik
Београд није одувек био примамљив за живот. До времена када је Србија постала слободнија, од средине 19. века, био је погранична варош, огромне важности, али мало људи је ту живело: 1842. године Београд је имао за данашње поимање невероватно мало број становника - њих 14.371.
А када су Турци предали кључеве града књазу Михаилу Обреновићу по султановом ферману 1867. започето је масовније насељавање српским живљем. Уочи тог важног догађаја, годину раније, овде је живело 24.768 душа.
Београд у то време полако постаје национални центар, уздиже му се позиција и доживљава културни процват.
Престоница је већ 1884. имала 35.483 становника, а на 31. децембар 1900. у Београду је живело 66.598 људи. Од тога 36.615 мушких становника и 29.983 женских. Те године град је био испресецан са 214 улица.
Тадашњи хроничари бележили су да је последњи владар Обреновића, Александар, учинио живот тежим, па се варош није ширила толико, али да је доласком краља Петра I Карађорђевића, поново дошло до експанзије па је 1910. у књигама београдским заведено 85.579 становника којима је на располагању било 225 улица.
Због агресије Аустроугара у Првом светском рату 1914. многи су напустили град, отишавши што у рат што у избеглиштво, па су тако окупатори већ 1915. пописали 47.908 Београђана, и то 30.330 женских и 17.578 мушких становника.
По ослобођењу као престоница Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца у себе је привукао и друге народе па је већ у 1921. има 111.739 житеља и 309 улица. Стварају се и насеобине на ободима града ка којима ће се временом Београд ширити и узимати их под своје окриље.
Сада ми овде баратамо неким цифрама, а познато је да до 1910. у Београду као ни остатку Србије није вршен попис. Стога ваља напоменути да се број становника добијао њиховом пријавом у Централном пријавном одељењу Управе града Београда.
Град је 1925. већ имао 185.516 људи, односно 103.066 мушкараца и 82.450 жена. За само четири године добио је више од 70.000 становника. И могао се похвалити са чак 460 улица.
Али тек ће доћи до прилива у престоницу, па је на да 31. децембра 1928. било 339.208 Београђана, што ће рећи да је у односу на 31. децембар 1926. за само две године уписано чак 95.576 нових грађана.
Уочи те Нове 1929. престоница је имала 42.119 брачних парова. Занимљиво је да је по једна породица имала 11, односно 10 деце. Седам породица је било са деветоро, 18 са осморо, 85 са седморо и 250 породица са шесторо деце.
Привлачио је и многе странце, па је тако остао податак да је у 1928. кроз њега прошла 51 нација илити 13.482 странца.
Посебно је био интересантан за Аустријанце, Чехословаке, Немце и Мађаре. Биле су и две посете са Кубе, шест из Бразила, дошла су и два Мексиканца, осам Јапанаца и седам Аргентинаца, три Уругвајца и 17 особа са совјетским пасошима.
Аустријанци су махом стизали као трговачки путници и уметници, баш као и Мађари, док је Немце и Чехословаке интересовала искључиво тговина.
У првим данима 1929. у Београду је живело 8.016 странаца, не рачунајући око 5.000 руских избеглица.
Још занимљивих података из тог времена… Најстарији мушкарац се звао Ђорђе Адамовић, рођен 1825. у Зеници, а настањен је био у Шуматовачкој 168. Преко 100 година превалио је био и Маринко Вељковић, рођен 1826. у Злапоклапи, области врањској, са адресом у Московској 34.
Имао је већ тада Београд 583 улице, од којих су 23 припадале Топчидеру, а 54 Чукарици.
Од већ помињане 1926. па до краја 1928. и почетка 1929. саграђене су 3.883 куће дошло се до бројке од 15.722 стамбена објекта.
Само је Други светски рат на неко време омео развој Београда, али се бум тек наставио у наредним деценијама након рата, и траје несмањено до данашњих дана, пише портал Калдрма.
Коментар