Из мрака створени мостови светлости: Збирка Музеја жртава геноцида опомена за будућност

Нека од најзначајнијих дела српског савременог стваралаштва, прикупљана путем откупа, поклона и аквизиција, вршених највећим делом између 2021. и 2023. године, представљена су у Галерији Војног музеја на изложби „Мостови светлости – Избор из Збирке уметничких дела Музеја жртава геноцида“.

Поставку чини избор од близу стотину уметничких дела у којима се, према речима аутора изложбе и кустоса у Музеју жртава геноцида, др ум. Николе Радосављевића, огледају велике истине о уметности, колико и идеје о нади, слободи, сигурности, борби за нашу колективну слободу.

У Војном музеју су изложена остварења Пјера Крижанића, Милорада Ћирића, Пива Караматијевића, Ђорђа Андрејевића – Куна, Мајде Курникове, Бранка Шотре, Фрање Мраза, Лазара Вујаклије, Божидара Продановића, Милоша Бајића, Зденке Картусове, Виде Јоцић, Миодрага Живковића, Нандора Глида, Исмета Мујезиновића, Љиљане Бурсаћ, Предрага Ђаковића, Симониде Радоњић, Милене Максимовић-Ковачевић, Даниеле Фулгоси, Весне Перуновић, Николе Радосављевића, Габријеле Булатовић, Бојана Оташевића, Милана Јакшића, Наде Денић и многих других.

„Проласком кроз изложбу брзо се схвата да многи уметници детектују стварност коју сви проживљавамо. Они су свесни опасности Другог светског рата, његових рефлексија и резултата, и кроз уметност покушавају са тим да се изборе. Велику националну трауму покушавају да представе свету, не ради илустровања већ ради превазилажења, и уместо самог страдања за време рата, у први план стављају борбу“, истиче Радосављевић.

У протекле две године Музеј жртава геноцида је своју Збирку уметничких дела употпунио са више од 200 уметничких јединица, а највећи изазов представљале су скулптуре које су набављане путем аквизиција:

„Аквизиције су процес када музеј од конкретног аутора или његовог наследника наручује да се скулптуре израде у трајном материјалу што смо учинили са делима Миодрага Живковића 'Битка на Сутјесци' и 'Споменик страдалим ђацима и професорима у Крагујевцу' и Нандора Глида 'Маутхаузен', ,'Јама', 'Мала колица'. Поента је била да сачувамо одливке наменски спроведене у гипсу као макете за велике споменике који ће касније настати у камену. Одливци, чувани у студију, изложени разним условима, временом су пропадали. Живковићеви су преживели и пут до Њујорка, до МоМе, и назад што значи да су стигли у стању које је захтевало рестаурацију и конзервацију и онда смо дали да се одлију у бронзи. То је била прва аквизиција Музеја 2021. године чиме су трајно сачуване те две макете за споменике који постоје. Одмах затим смо дали на изливање скулптуру 'Маутхаузен' која у свом оригиналу јесте споменик Маутхаузену. Макете споменика изливене у бронзи су реални маркер живота који је проживљен, преживљен, али су и вечни споменици, подсетници на време и место где су се извесни догађаји догодили и који не би смели да се понове“.

Збирка Музеја жртава геноцида садржи велики фундус графичких и цртачких листова из области памфлет арта, односно фанзин арта, у коме се издвајају графичке мапе Ђорђа Андрејевића – Куна и Пива Караматијевића.

„То су екстремно ретки примерци сачуваних мапа јер су сви листови на броју. Ви на црном тржишту можете пронаћи по један или два комада, једна лист извучен, поцепан, оштећен и слично. Ми смо имали срећу да нам је дародавац дао комплетно очуване мапе и изложили смо две – 'Борбе омладине за Југославију' и 'За слободу', напомиње Радосављевић.

Један од бисера грађе Музеја жртава геноцида јесте мапа цртежа Пјера Крижанића са суђења ратним злочинцима у Београду:

Музеј жртава геноцида откупио је од уметнице Весна Перуновић дело „Рат је завршен. Рат се никада неће завршити“, које Радосављевић описује као „лингвистичку хипотезу о односу уметнице и рата - инивидуалног, личног, емотивног и физичког“:

„Када је откуп био готов, уметница из осећаја захвалности, свесна да Музеј жртава геноцида није институција која се бави искључиво уметношћу већ идентитетом свих нас, одлучила је да нам поклони 20 цртежа из уметничке свеске која броји више од 6.000 комада. Њихова вредност је велика због тога што је уметница током миграције са бојних поља и са места захваћених ратом сакупљала све оно што човек заборави у бегу и страху за свој живот- изгубљене предмете, приватне ствари, фотографије, дугмиће, чизме, капуте. Она све то преводи у пиктограм, црно-бели цртеж, који је врло оштар, стриктан, и на тај начин формулише нешто што можемо назвати азбуком рата. Са таквом азбуком рата комуницира са овим моментом, посматрајући шта то губимо у пролазности времена и како пре свега ратујемо са временом и животом у жељи да будемо вечни, а шта губимо у борби када је она директна један на један“.

Радосављевић скреће пажњу на радове који на први поглед ничим не реферишу на културу сећања или места рата, али кроз разоткривање индивидуалних прича које стоје иза њих, схватате да су оне интердисциплинарни приступ ратном сећању:

„Тако имамо пејзаж 'Мркоњић град' Веселинке Ђорђевић која је просто осетила потребу да дивним бојама наслика импресионистички пејзаж који доста подсећа на Ван Гога - мирно готово идилично село. У том осунчаном селу она заправо приказује територију у којој се десило велико страдање. Отвара питање о местима стравичних злочина која можемо да претпоставимо где год да се нађемо. Скоро смо путовали кроз Јасеновац и био дан или мрак, магла или сунце, ви осећате да се ту догодило нешто страшно“.

Доста уметника приказује страдање деце.

„Исмет Мујезиновић на цртежу приказује отмицу детета из мајчиног наручја, док Габријела Булатовић изводи форму блиску аутопортрету и портрет своје ћерке упоређујући однос зреле жене и девојчице. То су интимне, дубоке и тешке приче. Оне изазивају највећу бол код људи.То су најинтензивније сцене, највеће страдање, са тим се људи највише саживе. Највеће је страдање када малено и невино нестане“.

На изложби су заступљена дела аутора различитих генерација – од Боже Продановића рођеног 1898. до Страхиње Ђорђевића (1991):

„Тај податак је важан за наш народ и друштво јер нам указује до које мере је култура сећања као тема и полазиште у визуелним уметностима непролазна. Имате право и можете, свеједно којој генерацији припадате, да осећате дела чињена над вашим народом. Изложба и поставља ту хипотезу да сви људи, сва места и сви догађаји са ових уметнина нису нестали. Надам се да ће збирка бити допуњавана уметнинама које континуирано критички и естетски промишљају наше национално наслеђе“.

Кустос Музеја жртава геноцида истиче да је њихова Збирка уметничких дела „велико сведочанство које траје“:

„Сва дела су инспирисана реалним догађајима попут Вујаклијиног библиографског издања 'Црвена поема'. Ту ћете кроз текст и слику видети тежину, дубину страдања ђака и професора у Крагујевцу која је подједнако тешка данас, као и 1941. Заробљени су сви велики моменти страдања као вечно сећање, али не ради пуког информисања јавности, већ ради отварања емотивног дијалога и утискивања у психолошку свест како се неке ствари не би никада заборавиле. Милош Бајић, Нандор Глид и Вида Јоцић су преживели логоре. На њиховим радовима видимо велику снагу за животом. Изложба се и зове 'Мостови светлости' зато што сугерише ту љубав према животу. Колико год дела на изложби била мрачна и тешка за савладавање она у себи носе поруке борбе и опстанка“.