Први пут је са фотоапаратом напустио село и открио - скривено благо Србије /фото/

Одрастао је развијајући филмове у очевој малој кућној лабораторији, радио је као сниматељ, а пре деценију и по први пут са фото апаратом изашао ван свог Опова и открио богатство Србије - морао је да фотографише птице.

"Био сам фасциниран. Почео сам да тражим литературу и наишао на текст „Тамиш, меандрирајућа ризница живота“. Књига описује баш моју реку и птице које ту обитавају, ту, код мене! Ступио сам у контакт са аутором, дивним човеком који је био мој први ментор, Марком Туцаковим из Покрајинског завода за заштиту природе".

Вучковић објашњава да се управо његов први ментор из Покрајинског завода за заштиту природе залагао за заштиту Потамишја, које је од почетка новембра Природно добро И категорије од националног и међународног, изузетног значаја.

Скроман, о свом доприносу, не жели да говори, иако је на територији општине Опово, где су и насеља Сефкерин, Сакуле, Баранда и у суседној Ченти, забележио чак 235 врста птица, а у Србији их, према последњим налазима, има 367. Птице његовог краја видео је цео свет и остао задивљен.

Познаје и птице света, каже да нисмо свесни какво богатство поседујемо, а тек нисмо свесни колико су важне. За фотографисање каже да је више од хобија, страст без које не може. Фотографисао би и да не види, јер орнитолог може бити слеп, али не сме да буде глув.

"У природи се чује какофонија, али с временом сам научио да распознајем јако велики број птица, поготово певачица, а њих и има највише. Оне су ситне, у трсци су, у крошњама, најчешће их не видиш, али их чујеш, тако их детектујем. Такође, потребно је добро познавати биологију птица, знати им станишта, како се понашају у време гнежђења, како у време миграција, како када имају младе, током зиме, ако остају или долазе са севера да презиме".

Птице су му откриле и друге чудесне светове, није знао да у околини има толико важних, прелепих природних станишта, језера, мочвара, шума. Све је сам откривао, пратећи пој птица.

"Ходам, видим пут, стазу, кренем, и трас, велико слатинско језеро, хиљаде птица, чапљи, гњураца, чигри, галебова. Ту су и ждралови. А на небу, птице грабљивице. Фантастично!".

Његов крај једно је од најзначајнијих влажних станишта у Србији, ту се гнезде многе ретке врсте, а обавезно свраћају и оне које путују из хладних предела, поларног круга, Скандинавије, Русије. У Србији проведу зиму.

Највећи изазов за посматраче су ретке врсте. Наш саговорник поједине је јурио и 15 година. Деценију и по мучења, а онда, птица само излети.

"Пре неки дан сам коначно нашао малу шљуку, први пут сам је посматрао, а таргет ми је од почетка. Изашао сам у атар, само да прошетам, у једном тренутку искочила је испред мене. Стигао сам само да зинем, нисам стигао да је фотографишем", каже и додаје да, на срећу, постоји сјајно правило, када птицу први пут видиш, видећеш је сигурно поново.

Поред његовог краја, омиљено место за посматрање птица му је Тара. Планина носи додатне изазове, посебно за Војвођанина.

Јурећи планинску сиву сеницу, пре две године, упао је у јаму. Са тешком опремом на леђима, није ни гледао куда иде, када је наишла, само је шкљоцао.

Вучковић додаје да је његов хоби јако скуп, посебно телеобјективи, али добра опрема је, каже, пола посла. Скупо плаћају и они који га воле, јер овај хоби је више од хобија, човек се даје у потпуности.

"Сањао сам да одем у Улцињ, да фотографишем медитеранске врсте. Када се остварило, син је мерио, за седам дана био сам 27 минута на плажи. Три пута сам ушао у море, али шта сам добио! Фламингосе, пеликане, разне певачице, врсте које у Србији није могуће видети".

Посматрачи птица свуда у свету имају две листе, животну, листу свих врста које су забележили, и годишњу. Вучковић истиче да то није такмичење, ко је видео више птица. Такмичиш се сам са собом да свака година буде боља.

"Енглези и Американци деле и награде најбољима, ми не морамо ни слику да поделимо, једни другима верујемо. И то важи за цео регион. Нема подела, јер смо на истом задатку. "Птичари" праве и посебну листу на коју бележе све промене које уоче и податке прослеђују, пре свега Друштву за заштиту и проучавање птица Србије. Они се користе за заштиту, пре свега станишта, самих птица и биодиверзитета уопште".

Поред тога што струци обезбеђује неопходне информације којима се птице штите, наш саговорник покушава да своје знање пренесе свима. Нема викенда да у његово Опово не дође макар десетак посматрача птица, Долазе и странци, водио је Британце, Швеђане, Аустријанце, Немце, Словенце, амбасадора Јапана.

Сачекивао је и екскурзије из Београда. Едукација деце о важности очувања птица, природе, најважнија је, зато редовно има радионице у свим основним школама свог краја, прави квизове, излазе и у природу, посматрају птице, постављају кућице.

Сарађује и са неколико удружења из Панчева, успео је да допре и до свести ученика старијих разреда, чију је пажњу тешко ухватити. Највећа промена свести догодила се у Опову, Људи су се упознали са птицама кроз његов рад и кроз портал "Глас Опова" у коме ради.

"Сада ме људи на улици, у продавници, обавештавају да су видели неку птицу. Занима их о чему се ради. Када птица испадне из гнезда, зову, питају шта да раде. Сада знају колико је важан еко - ланац, да губитком једне врсте долази до великог поремећаја и да се то одражава и на нас".

Вучковић каже да је у току нова најезда глодара, јер је лисица проглашена штеточином, бесомучно је трују на њивама, као и ветрушке, а посебно "злослутнице", сове, које регулишу број глодара и Србији штеде новац.

Сове су биле велика прекретница у фотографској каријери овог "птичара", објавио их је "Вајлд лајф магазин" ББЦ-ја. Његовом маестралном фотографијом четири сове Србија се представила и на чувеном Светском сајму посматрања птица у Великој Британији.

Сове Чеде Вучковића појавиле су се и у делима најпознатијих светских орнитолога. То му импонује једнако као и када његове новинарске репортаже о посматрању птица из "Гласа Опова“ пренесу друге редакције.

У години која долази, љубитеље птица и сјајне фотографије очекује нова самостална изложба човека који се посветио заштити природе, у Народном музеју у Панчеву.