Пензионерка Надежда Иванова, која има 66 година, прикључила се овој производњи након почетка мобилизације септембра 2022. године.
„Мој отац је са 18 година отишао у рат и вратио се 1947. године. Био је механичар и тенкиста, управљао је тенком Т-34 којим је дошао до Мађарске. Поносна сам на њега. Знала сам да морам да помажем нашим војницима како би победили“, рекла је Надежда.
Она се прикључила групи волонтера „Веште руке“ и шила је код куће снуд, односно округли шал, „фантомке“, штитнике, улошке за обућу, плела чарапе и рукавице.
„Тако су прошли јесен, зима и пролеће. Затим су војници почели да траже носила и огртаче. За то је потребно више материјала и код куће то не може да се сашије, па смо одлучили да пронађемо неки простор. Обратили смо се администрацији Ингодинског рејона и дали су нам простор у коме смо почели да шијемо“, сећа се пензионерка.
Истакла је да у производњи учествује десет жена, најстарија има 77 година и раније се ни једна од њих није бавила шивењем.
Шивење панцира
Како наводи, волонтери су хтели да пробају нешто ново, па су одлучили да шију торбе за муницију, а онда су научили да шију и нов производ – основу за панцир.
„Војници су нам донели један примерак панцира, изучили смо га. Један нам је војник напоменуо да су панцири веома важна опрема и да им чувају животе. Тада смо знали да чинимо добро дело“, рекла је пензионерка.
Волонтери су покушали да направе и свеће које су веома необичне, нису упаковане у картон већ у шишарке. Надежда каже да су осмислили да паковање за свеће буде природног порекла, зато су узели шишарке, јер војници могу да се инхалирају тим мирисима.
У паковања која шаљу војницима стављају и писма и сувенире које доносе деца и остали становници. Међу сувенирима су вежене лутке и иконе са бисерима.
Према речима волонтерке, овим поступцима не само да се помаже војницима, већ се и склапају нова пријатељаства. Она се нада да ће војници победити и да ће се ускоро вратити кући.