СРБИЈА

Прво одговорност за геноцид: Папа у Србију само преко – Јасеновца

Посета папе Фрање Србији и даље води преко Јасеновца, како је то својевремено рекао патријарх Герман. Католичка црква мора да преузме одговорност за учешће у геноциду над српским народом, а Србија у контексту папине посете не може да се посматра у авнојевским границама, већ у обзир треба да се узме српски народ у целини.
Sputnik
Овако позив папи Фрањи да посети Србију коментарише др Дарко Ђого, богослов и редовни професор на Православном богословском факултету у Фочи.
Подсећамо, београдски надбискуп Ладислав Немет изјавио је да је позвао папу Фрању да посети Србију крајем септембра следеће године, на обележавање 100. годишњице успостављања Београдске надбискупије.
„Ми смо самостална Католичка црква за себе и нисмо одговорни за ствари које су се догађале за време Другог светског рата и оно што се догађало у Загребу. Католици који живе у Србији нису били део те машинерије, већ су више повезани са народом који је патио, а после Другог светског рата, а нарочито сад после распада Југославије католици у Србији остали су на свом“, рекао је надбискуп Немет.

Двосмисленаватиканска политика према Србима

Ђого наглашава да је римокатоличка црква организована степенасто, од парохије, односно жупе до универзалне католичке цркве. Надбискуп Немет, као теолог и аутор уџбеника из есхатологије који се користи на многим католичким теолошким факултетима, одлично зна да постоје и универзалне одлуке које се тичу и сваке католичке жупе, каже Ђого.
„Ја бих његов исказ поштовао да ме је убедио да је католичка црква у Србији дала приговор зато што је, као што је рекао, патила са Србима, на процес канонизације и беатификације Алојзија Степинца. Ми немамо никакав, ни писани ни било који други траг да се католичка црква у Србији до те његове изјаве поставила као неко ко има приговор на улогу католичког клира у дешавањима од 1941. до 1945. Тако да то мени више звучи као постављања у једну двосмислену ситуацију где је прихватљиво све што се у католичкој цркви сматра општим, а оно што је непријатна прошлост, од тога можемо да оперемо руке“, сматра он.
Двосмисленост у политици Ватикана наш саговорник илуструје у односу према Косову и Метохији. Често се као позитиван пример ватиканског дипломатског деловања према Србији наводи да Света столица није признала независност јужне српске покрајине.
„Међутим, чињеница је и да на православном археолошком налазишту у Новом Брду већ годинама траје једна врста литругијске агресије локалног католичког свештенства које служењем мисе на несумњиво српском археолошком налазишту покушава да присвоји Ново Брдо“, напомиње Ђого и објашњава да ватиканска политика има неколико дипломатских канала и ставова међу којима се медијски промовише онај који је повољнији за локално православно становништво.
Иста ситуација се догодила у Црној Гори – римокатоличко свештенство било је отворено према Српској православној цркви, док је исто свештенство паралелно, на сваки начин, подупирало невладину организацију под називом Црногорска православна црква.
„Докле год постоји та врста двосмислености, Српска православна црква, то јест верници, Срби, неће имати потпуно поверење да је пружена рука са друге стране истински пружена и да не постоји паралелна ватиканска дипломатија која има другачији начин опхођења и према нама, али и према православнима генерално гледано“, каже Ђого.

Католичка црква у Србији да се дистанцира од злочина

Неметова изјава не говори у прилог томе да се барем католичка црква у Србији дистанцирала од наслеђа из Другог светског рата. Због тога је неубедљива, додаје Ђого.
Ако су католици у Србији заиста били на страни страдајућих, било би логично да надбискуп Немет да приговор на беатификацију и канонизацију Степинца. Јер, геноцид над српским народом није се догађао само у Загребу, већ и у целој Хрватској и БиХ. Ради се о истом простору и истом историјском дешавању – све што се дешавало на територији НДХ итекако се преливало на територију Србије, објашњава наш саговорник.
„Разумем потребу да се неко дистанцира од ружне прошлости и то је можда с те стране први такав сигнал, али мислим да је нереално да се Србија посматра као авнојевски политички простор који не функционише заједно са осталим земљама у којима живе Срби. Јер папа који долази у Београд итекако се тиче и некога ко живи и ван данашње Србије и тиче се читаве канонске јурисдикције Српске православне цркве“, сматра Ђого.

Први и најважнији услов – да се признају ране из прошлости

Процедура за долазак папе у неку државу почиње позивом локалне католичке цркве, с тим што она те своје напоре координише са локалним већинским верским заједницама. С обзиром да је Ватикан држава и субјект међународног права, процедура папине посете координише се и са државним органима, објашњава Ђого.
Надбискуп Немет је нагласио да је дошло до координације са врхом СПЦ, као и са српским Министарством спољних послова. То значи да је патријарху српском и српским државним органима предочена намера београдске надбискупије и да су они ту намеру примили к знању, што не значи да су се са њом и сагласили.
Уобичајено би било да помесни патријарси играју значајну, да не кажемо пресудну улогу у позиву, а то нам говори искуство када је папа био у посети већински православним земљама као што је Румунија.
У сваком случају, према Ђоговим речима, да би папа посетио Србију, требало би разликовати формално-дипломатске од суштинских услова.
„Мислим да је, што се тиче нас православних Срба, први и најважнији услов да видимо искрену жељу да се ране из прошлости признају, то јест да се оно што се десило од 1941. до 1945. јасно квалификује и да се јасно осуди. Друга ствар која би итекако била значајна, то је јаснија политике званичног Ватикана према, генерално гледано православној цркви и православном становништву“, закључује Ђого.
Погледајте и:
Коментар