Кићење јелке на начин на који то данас радимо настало је на територији Немачке, када се у средњем веку за Божић јелка китила црвеним јабукама, а на западу данашње Немачке и колачићима различитих облика и свећама које су симболисале Христа као вечну светлост.
У наредним вековима, овај обичај се раширио по целом Старом континенту. У Енглеској се јелка украшена бомбонама, папирним цвећем, машнама и малим поклонима први пут појавила 1841. године. Најпре је украшавање дрвета било резервисано само за више слојеве друштва, али су врло брзо сви прихватили овај обичај. Досељеници из Немачке су овај обичај пренели на тло Америке, а Азија је за новогодишњу јелку сазнала од мисионарам преноси Нешнал џиографик.
Међутим, постоје бројне теорије о томе од ког обичаја кићење јелке заправо води порекло. Најчешће се везује за симболизам дрвећа у обредима пре појаве хришћанства, посебно за причу о Донаровом храсту, стаблу које је древно германско племе Хата сматрало светим.
Према легенди, хришћански мисионар Бонифације, који је касније проглашен свецем, посекао је 723. или 724. године једно од ових стабала како би паганима показао супериорност хришћанства над њиховом религијом – изостанак реакције паганских богова требало је да покаже паганима да треба да одбаце своју религију и прихвате хришћанство. Он је у томе и успео и тренутак описан овом легендом обично се сматра кључним за покрштавање Германа.
Обожавање дрвећа било је веома често међу европским паганима и углавном је преживело њихово прихватање нове религије.