Планирају 40 великих концерата по земљи и региону поводом јубилеја, а централни слављенички концерт 31. августа на Хиподрому.
„То је много лепо место за концерте, помало заборављено. Последњи концерт ту је имало 'Бијело дугме' пре 20 година. То је један од ретких простора где нисмо свирали. Младе генерације не знају како изгледају концерти на Хиподрому. Ја сам као клинац тамо гледао 'Ајрон Мејден', 'Бијело дугме', 'Атомско склониште'. Било је популарно место за концерте, а пошто се ми увек трудимо да понудимо публици нешто ново, мислим да је то право место за прославу 40 година“, каже Бајага за Спутњик.
Професионално је почео да свира са непуних 18 година у групи „Рибља чорба“ у којој је био од 1978. до 1984, а од тада до данас је у „Инструкторима“.
„Док нисам свирао, ишао сам на концерте и жеља ми је била да снимим један албум и имам један велики концерт. То сам доживео још 1980. са 'Рибљом чорбом' на Ташмајдану. Па 1985. мој први концерт на Ташмајдану са 'Инструктрима'. Ја сам све своје жеље испунио током прве године свирања са 'Чорбом', све после тога је неки екстра добитак“, истиче Бајагић.
Златни Орфеј
Популарни музичар је за четири деценије написао више од 70 песама, неке су се нашле у Антологији српске поезије. „Буђење раног пролећа“ се налази у уџбенику за музичку културу за четврту годину гимназије, а недавно је за своју поезију добио награду „Златни Орфеј“ чиме се нашао у друштву са нашим најзначајнијим песницима Матијом Бећковићем, Љубивојем Ршумовићем, Петром Пајићем...
„Био сам пријатно изненађен када сам чуо да сам добио награду Златни Орфеј. Увек сам сматрао да су моји текстови и поезија. Са овом наградом је то и озваничено. До сада сам издао једну збирку песама. Сакупио самвећину текстова које сам писао за себе и друге и намера ми је да издам збирку песама за певање без нота и шифри за свирање. Мислим да је лепо да више од 40 година рада скупим на једном месту“.
Присећа се са су поп и рок музика били најјачи крајем шездесетих, седамдесетих и осмадесетих година и да је тада било много извођача, песама и композитора:
„Стилови се мењају и данас тешко можете да нађете неколико људи који праве квалитетну музику за стадионе, али што би рекао мој пријатељ – 'Они који држе гитаре у рукама могу да напуне стадионе'. Када погледате ко држи концерте на које иде више десетина хиљада људи, видите да су то људи моје генерације, коју годину млађи или старији. Ми имамо 'Ју групу' која је чудо природе. Летос смо имали концерт у Бањалуци за време АТП турнира и имали смо част да са нама свира Драги Јелић. Сутрадан смо кренули за Милановац, па смо га замолили да свира и тамо и била је то лепа прилика да публика чује нешто другачије. На крају сам се нашалио – 'Драги, могао би да дођеш мало код нас, дуго свираш у Ју групи'. На шта је он рекао – 'Супер идеја, али није још време'“.
Песме некад одстоје као вино
Увек свира музику коју воли, песме настају из осећаја. Неке одмах постану хитови, другима треба време:
„Некој песми је потребно да одстоји као вино и онда постане велика. Када смои здали први албум 'Позитивна географија', сви су рекли да је добар албум. Али онда је требало да се уради други и да потврди успех првог и успели смо то са издањем 'Са друге стране јастука'. Трећи 'Јахачи магле' био је превише авнгардан, али након шест – седам година и са њега се издвојило неколико хитова. 'Продавница тајни' је албум са ког данас свирамо све песме. 'Од бужутерије до ћилибара' такође није био превише комерцијалан, али песме су тек после неколико година постале хитови“.
Увек настоји, како каже, да албум одсликава време у коме је настајао:
„Када смо снимали 'Продавницу тајни', била је револуција у Новом Саду. Студио је био прекопута трга где су били ти људи и стално нам је улазила нека бука. Онда смо видели десетине хиљда људи који протествују па сам направио песму 'Верујем – неверујем'. То је било пре рата у Југославији и као да сам предосетио. 'Музика на струју' је снимана 1993. у најгоре време и тамо су песме 'Ово је Балкан' и 'Боже, где си'. То је мало директнија антиратна плоча. Сада када сам узео да сакупим песме на гомилу, па сам читао неке на које сам и заборавио, подсетиле су ме на време у коме су настале. Ту нема фолирања, види се ако сам био тужан или весео. Људи препознају ту искреност и зато им се допадају“.
Данас на концертима имају тежак задатак да одаберу од мноштва хитова шта ће свирати.
„Имамо сигурно двадесетак песама које морамо да свирамо па још 15-так које комбинујемо. Обично свирамо два и по сата, али за 40 година ћемо морати дуже“.