ДРУШТВО

Они су „Архангели“ – њихов мото су Бог, Србија и - мотори /фото/

Њихов мото-клуб је настао 1992. године на иницијативу једног иконописца и на начелима слободе, правде и српства. Чланови су породични људи различитих професија и њихова путовања не подразумевају, како сами кажу, пијане теревенке и обнажене играчице, већ посете манастирима и природним лепотама Србије. Они су „Архангели“.
Sputnik
Ђорђе Остојић, моторџија, столар, ходочасник, власник пекинезера Рокија и председник београдског огранка мото клуба „Архангели Србија“ угостио је Спутњик у својој „Гаражи“.
Ово није обичан простор где чланови клуба паркирају своје двоточкаше, већ место одржавања хуманитарних концерата, представа за децу и, наравно, кућа „Архангела“.
"Гаража" - место окупљања чланова најстаријег мото клуба у нашој савременој историји.
Испред „Гараже“ су у врсти били поређани „љубимци“ од најмање 650 кубика, док је унутрашњост представљала мешавину америчког бара и српске дневне собе.
Сто за билијар, барски столови, мотори и гласан рокенрол, укомбиновани су са каучом на туфнице, ћилимом, и, наравно, флашом ракије са сликом Чича Драже и српским краљевским грбом.
Такви су и затечени мотористи – спољашњост је указивала на „лоше момке“, обучене у црно са кожним прслуцима и брадама, док је унутрашњост била сушта супротност. Насмејани, љубазни и спремни да помогну. Ђорђе нам прича о најстаријем мото клубу у нашој савременој историји.
Чланови клуба су увек насмејани, љубазни и спремни да помогну.
Ко су „Архангели“? Ко је и како дошао на идеју о њиховом формирању?
„Архангели су настали '92. године, а идеја о њима се развијала паралелно са рушењем ланаца дотадашњег система и свега онога шта је он представљао. Покојни Раде Поп, који је волео моторе, окупио је групу београдских авантуриста и доајена која се у то време састајала на Ушћу и Кошутњаку. Раде није био само моторџија, већ и зоограф. Он је направио боје клуба, а идеје водиље су му биле православље и један здрав национализам. Наше боје су, наравно, црвене, плаве и беле, а наш грб се састоји од таса који симболизује правду, крила које представља слободу и мача са воланом. Сам назив клуба је поприлично индикативан – Архангел Михаило је наш заштитник. Где год да се налазите, било да је то Београд, Богота или Бразил, јасна је асоцијација на Србију.
Ђорђе Остојић, председник мото клуба „Архангели“.
Шта вас разликује од осталих клубова?
„Рекао бих, пре свега, то што смо посвећени вери, православљу, што идемо на ходочасничка путовања и посећујемо манастире. По томе највише одскачемо од већине мото клубова. Понекад посетимо неко културноисторијско место, понекад манастир... Дакле, кад год идемо на пут, обавезно уврстимо и тако нешто. У суштини то буду и образовна и туристичка путовања. Ми се ослањамо на здраву српску слободу и традицију, па би слободно могло да се каже да је идеологија Архангела – Мотори, Бог, Српство. Наравно, не нужно тим редом“, говори кроз осмех Ђорђе.
Колико вас је и по којим све меридијанима имате чланове?
„Имамо четири огранка – у Републици Српској, Војводини, Смедереву и Београду, али број наших чланова никад није био велики. Никада нисмо били многољудан клуб, али нас зато свуда има – од Америке до Аустралије. Широм света живе људи који када заврше своје послове, облаче наше српске боје попут ордења и крећу на пут. Укупно нас има око шездесетак. Никада нисмо вукли људе за рукав“.
Ентеријер "Гараже"
Када говоримо о тој повезаности, вас су раније повезивали са црквом, били сте и активни учесници литија...
„Тако је. Код нас постоје невладине организације, невладини медији и други слични њима који траже и труде се да у сваком сегменту српског друштва нађу нешто „лоше“, или бар нешто чему ће придодати лош епитет и чиме ће га обележити као непожељног.
Што се тиче београдских литија, учествовали смо тако што смо ишли пешке на зачељу. Тек смо на позив наших колега моториста из Ноћних вукова сели на моторе и повели литију.
Флаша ракије са сликом Чича Драже
Имали смо велику жељу да учествујемо и на литијама у Црној Гори, али смо од те идеје одустали. Упутили смо писмо подршке блаженопочившем митрополиту Амфилохију, са којим сам се два пута и сусрео, али нам је скренута пажња да би наше учешће на литијама могло бити погрешно протумачено као мешање Србије у црногорске унутрашње проблеме. Било нам је јасно да бисмо тиме само одмогли нашој браћи, па смо се повукли“.
Познати се и по јасном ставу да у клуб не примате жене. Зашто? Може ли жена бити добар моторџија?
„Имамо пуно женских пријатеља клуба али их не примамо за чланове. Постоје клубови који их примају, па чак и они који имају своје засебне женске „огранке“, али ми то не радимо. Наши чланови доводе своје жене, девојке, своју децу, ми смо пре свега породичан клуб и наше жене путују са нама, долазе у Гаражу, на свирке, дружења, али не могу да носе наше боје.
Билијар је незаобилазна забава у "Гаражи"
Сви смо гледали филмове са бајкерима и опасним типовима и врло добро знамо шта они мисле о правилима и полицији. Поштују ли „Архангели“ правила? Какви сте ви у саобраћају?
„Ако ставиш боје клуба, поштујеш све прописе. На првом месту смо велики противници наркоманије. Што се тиче алкохола, наши људи пију најнормалније, али онда не седају на мотор. Увек се постарамо да има неко трезан ко ће нас повести кући и на нашим клупским путовањима апсолутно је забрањена употреба алкохола док си на мотору.
Кацига "Архангела"
Не кршимо правила у саобраћају, иако мислимо да су неадекватна и да они који су их писали највероватније никад нису возили ни тротинет. Постоје клупске санкције ако неко прекрши правила или ако се недолично понаша. Ништа од тога не може да се ради у бојама клуба. Управо из тога разлога имамо одличну сарадњу са саобраћајном полицијом. Они знају да када неко од нас седне да вози, све мора да буде регуларно“.
Чуло се за ваше хуманитарне свирке које одржавате овде у „Гаражи“. Да ли учествујете у још неким акцијама помоћи?
„Наравно, баш смо прошле недеље имали позоришну представу овде у локалу. То је организовано у сада већ традиционалној сарадњи са дечјим позориштем „Чича мича“. Било је заиста прелепо. Дошла су деца за коју смо обезбедили специјална возила, пошто, нажалост, има деце која нису потпуно здрава, дошла су деца из социјалних установа, деца без родитеља и сви смо заједно гледали и уживали.
Клуб је и место одржавања хуманитарних концерата и представа за децу.
Такође смо носили помоћ на Косово и Метохију, помогли сакупљање прилога за обнову основне школе „Живојин Мишић“ у Рибници, за изградњу једног од звона на Херцеговачкој Грачаници.
Наша врата су широм отворена за сваку сличну манифестацију, било да је организује ова или она хуманитарна организација. Ко год хоће овде нешто да направи, може то учинити без какве надокнаде. Ми организујемо нашу потпору, пружамо нашу помоћ, наша кућа је отворена за те ствари увек и даноноћно. Приходи од пића које продамо, наравно, иду такође у ту сврху“.
Да ли моториста мора да слуша рокенрол? Је л' иду Јамаха и Тома Здравковић заједно?
„Наравно да иду, али ми такве манифестације не организујемо. Правимо другачије свирке. Знамо наравно за стереотип о томе да мотори и рокенрол иду заједно, али немам ништа против Мирослава Илића, Топаловића, Звонка Богдана... све је то народна или староградска музика и све што је музика на одређеном нивоу, добродошло је“.
"На клупским путовањима апсолутно је забрањена употреба алкохола док си на мотору", кажу "Архангели".
Где сте најдаље путовали?
„Као мото група смо највише везани за Србију, али смо ишли пар пута на Хиландар, били смо на Метеорима, а жеља нам је да једног дана одемо у Русију. За то нам, наравно, треба добра организација. Такође, ове године планирамо да обиђемо и Републику Српску Крајину. Јесте да она формално не постоји, али се зна шта је Крајина и ко је ту живео пре него што је постала део Хрватске“.
Какве реакције очекујете у Хрватској? Да ли мислите да ће бити проблема?
„Ми смо први мото клуб, а можда и једини, који је после деведесетих организовао туру у Јасеновац. Ишли смо баш на хрватски део, а не на Градину где сваке године традиционално отварамо мото сезону.
Зауставио сам се и сишао са мотора да заврнем ногавицу. Истрчао је дечак да ми махне и ја сам, нормално, махнуо њему. За њим је одмах изашао деда који му је завалио шамар и пљунуо у мом правцу, након чега је увукао малог у кућу. Хрвати су били фрапирани када су нас видели. Видећемо како ће сада ово путовање кроз Крајину тећи“, завршава своје излагање Ђорђе Остојић и, журећи да позавршава некакву папирологију, коју чак и моторџије морају да раде, упознаје нас са осталим „Архангелима“ који отпочињу своје сопстевене приче и пустоловине...
Погледајте и:
Коментар