С јулијанским календаром, по којем се у Русији живело од краја 10. века, било је проблема. Просечно трајање године према том календару било је 365 дана и шест сати, односно, као и сада, једном у четири године морао се додавати још један дан. Година, међутим, траје 365 дана, пет сати, 48 минута и 46 секунди, па испада је сваке године по јулијанском календару време журило 11 минута и 14 секунди.
То је уочено као проблем 1582. године. Тада је под руководством римског папе Григорија Тринаестог спроведена реформа. Дан је скраћен, преступних година је било мање, а после 4. октобра одмах је наступио 15. Тако се и појавио грегоријански календар, који је пре три века стигао и до Русије.
У почетку је реформа прихваћена у католичким, а потом и у протестантским земљама. Непрецизност јулијанског календара била је проблем и када је реч о хришћанским празницима. Обележавање Ускрса (који се слави прве седмице после пуног Месеца након пролећне равнодневице) због тога се полако приближавало лету, а Божића - пролећу.
У Русији, као и у другим православним земљама, увођење грегоријанског календара је одлагано, јер црвка није желела да се потчињава католичком утицају. Због тога се прелазак догодио тек 1919. године, када је црква била одвојена од државе.
Руска православна црква до данас није прихватила ту промену и време рачуна по јулијанском календару. Према речима настојника Храма Свете мученице Татјане при Московском државном универзитету Владимира Вигиљанског, календар не мењају из страха да ће доћи до збрке с празницима. Такође, „ако се пређе на празновање, рецимо, Божића по грегоријанском календару, биће 'поједене' две недеље, чији сваки дан за православног човека носи посебан смисао“.
Петнаестог децембра 7207. године од стварања света (односно 1699. године од рођења Христовог), издат је царски указ, према којем 31. децембра наступа 1. јануар 1700. До тада се почетак године обележавао 1. септембра. Овом одлуком је Петар Велики покушао да приближи Русију Европи. Руски цар је тај указ издао свега годину дана након великог путовања по Европи, током којег је открио празновање Божића и Нове године с јелкама и ватрометима.
На бројање година „од рођења Христовог“, а не од стварања света Руси су се дуго привикавали. И већ након Петрове владавине почели су да наводе два датума (од којих је један био између заграда). На нови празник, обележавање Нове године, привикавали су се још дуже. Након смрти Петра Великог славље с јелкама је било заборављено. Сетили су га се поново тек када су га у 19. веку поново позајмили од немачких принцеза, које су због прераних смрти својих мужева постале императорке.
Хакаси и даље славе Нову годину на пролеће
Да је Петар Велики поживео још две године, на територијама које су биле под његовом влашћу појавио би се још један народ који поћетак године не обележава 1. септембра. Двадесетог августа 1727. Русија и Кина су се договориле да поделе сибирске територије и у састав Руске Империје званично је ушла Хакасија.
Данас Хакаси, који су у православље преображени у 19. веку, броје дане, као и цела Русија, по грегоријанском календару и вероватно чак и празнују Божић. А Нова година им је 1. јануара.
Ипак, велики број Хакаса придржава се традиционалних веровања. Моле се и приносе жртве боговима који оличавају природне стихије. У том смислу Нову годину обележавају на дан пролећне равнодневице (крајем марта по грегоријанском календару).