ЕКСКЛУЗИВНО Светски маг маркетинга у потрази за босанским „светим гралом“

У Румунији ће их сачекати Илије, водич који натуца српски, а придружиће им се и његова рођака Маричица која је побегла од насилног мужа. У потрази за нешто мање квалитетним, али ипак цењеним румунским јавором, дружина ће налетати на бројне препреке – бивше припаднике Секуритатее, бесне раднике пилана спремне да их линчују, а у зло доба забасaће и у мрачне шуме. У једној од њих Бобан ће се у зло доба по цичи зими изгубити…

То је сиже у Србији недавно објављеног романа „Четврта виолина“ Саше Савића, после распродатог првог издања у БиХ и Хрватској. Реч је о „роману који се чита у једном даху и смијеху“, што је и очекивано имајући у виду предратну репутацију аутора.

Саша Савић један је од оснивача култног Омладинског програма Радио Сарајева. Био је један од најдуховитијих Сарајлија који је имао обичај да емисију почне реченицом: „Желим вам тешко и туробно послијеподне с тенденцијом да исто прерасте у једну ужасавајућу ноћ“. Пред почетак рата радио је интервјуе на ТВ Сарајево а до данас се памте најмање три – са Рамбом Амадеусом, Дином Дворником и Назифом Гљивом.

Рат га је затекао у Словенији, одакле одлази у Праг. Последњих 25 година живи у Њујорку, где је био на челу највећих америчких рекламних агенција. У протеклих пет година два пута је проглашен менаџером године у рекламној индустрији САД. Природом посла око 200 дана годишње проведе у авиону.

- Нека одабере раја шта им се више свиђа. Прво, немој да ме памте, нисам још умро, а друго, волео бих да ме памте као нормалног човека који је имао добру енергију и амбицију. Кад сам радио Омладински програм, трудио сам се да направим емисије које ће се свидети људима и неће бити досадне, а које ће у исто време бити друкчије од било чега што се тада правило на радију. Моја маркетиншка рекламна каријера је други пар рукава, то је озбиљан посао. Мада, не знам шта значи маркетиншки маг. Више сам добар менаџер у маркетингу него маг. Мој посао је да удвостручим, утростручим зараду фирме, успоставим добре везе с клијентима и одржавам их, тако да се све што сам радио у животу своди на имање добрих веза са људима, на схватање људи и одржавање тих веза. Тако је и на радију, имаш слушаоце који су, у ствари, твоји клијенти, мораш их схватити и дати им нешто што ће их задржати на твојој емисији. Тако је и у послу. Имаш идеју коју продаш клијенту и ако је идеја успешна и ако си испунио све што си обећао, онда он остане с тобом. И тако расте посао.

- Никад нисам планирао да будем писац, као што нисам планирао ни да будем филм-мејкер, ни рекламни стручњак. Увек сам радио ствари које су ми у том тренутку значиле и које сам морао урадити. Из неког разлога сам имао ту причу коју сам морао из себе исцедити и ставити је на папир, тако да је то још једно ново искуство. Лепа је ствар кад је прошле године у августу изашла књига у Сарајеву, па су људи на моју Фејсбук страницу слали фотографије они на плажи са мојом књигом. Или ми кажу да су у три ујутру завршили с читањем књиге. Леп је осећај да се прича коју си написао свиђа људима, да улажу своје слободно време да би је прочитали и да су ти захвални што си то урадио. Писање књиге и прављење филмова су ствари које кад завршиш имаш потребу да одмах почнеш нешто следеће, а имаш још већи страх од почетка зато што знаш кроз шта си прошао. Писао сам књигу шест година, нисам ишао у офис па писао књигу шест-седам сати дневно. Писао сам је ноћима кад сам имао времена.

Радите ли на другој књизи?

- Има неких ствари које сам почео писати, али не знам. То ти дође из стомака, једноставно имаш потребу да сад то мораш урадити, а још ми та потреба није довољно јака да бих сео, па писао до четири ујутро сваки дан. Биће нешто, али кад, то је тешко рећи.

- Вероватно мука зато што је све што је посао теже него оно што је лични избор. Пре радија сам радио и у новинама, сарајевским „Нашим данима“ и никад нисам уживао у писању новинарских текстова. То је, у ствари, препричавање неког догађаја или фактографски пренос вести. Увек ме је више интересовала прича него вест. А на радију сам причао приче. Тешко ми је да кажем шта би било да је било, јер ништа у животу нисам планирао. Кад су се ствари почеле дешавати ја сам их прихватао и ишао колико се највише могло у дубину, трудећи се да научим нешто о људској психи, бизнису, технологији, технологији медија да бих могао да повежем неке тачке тог разбацаног знања па да направим неки свој стил. Некад на радију, сад у реклами, можда и у књизи, па не знам шта је следеће. У риболову.

- Ја се зезам да је цела моја каријера везана само за потребу да зарадим довољно пара да платим риболов. Имам екипу чудних људи који су као и ја веома заузети и имају своје позиције у бизнису и онда се једном годишње скупимо и идемо на места која су нормалним људима чудна. Били смо у Сибиру једно 15 пута, у Огњеној Земљи десет пута, на Аљасци безброј пута, у Монголији, Исланду, Гренланду, на местима на која је теже доћи. И што је теже допутовати, то је бољи риболов. А то значи да су те реке још очуване.

Волим Русију. Риболов у Русији увек је био фасцинантан. Ишли смо на полуострво Кова, арктичка Русија, једно 450, 500 километара од северног поларног круга. Тамо бисмо увек ишли у јуну, али не у последње три године. У другој седмици јуна може бити температура 15 степени изнад или испод нуле у истом дану. Та дивљина природе је специјална бар за мене. Кад одеш на таква места нема везе да ли си богаташ јер тамо мораш остати сув, не бити гладан и не смеш да се повредиш. На тим местима заузет си основним људским потребама и то те онда подсети да си само човек. Јер и теби и мени и оном ко је просјак и лорд, свима нам је исто зима и сви осећамо исту глад.

- Снимио сам документарни филм о лососима. Можда и напишем књигу о риболову али немам никакав план. Ако бих писао приче, онда би се ту вероватно нашло неколико прича које су везане за риболов. Све то сам већ прошао, ухватио сам све велике рибе које сам хтео и пецао сам на свим местима. Ипак, више ме интересују људи које сретнем у тим крајевима. Мој водич у Русији који никад није био ни у Москви, иза поноћи док лежимо у трави поред реке 500 километара од поларног круга, тражи да му причам о Њујорку ког је некад видео на филму и то му је супер. Ти моменти су ми дражи него кад ухватим велику рибу.

- Вероватно не бих одјављивао са тешким и туробним послеподневима, сад сам и ја мало омекшао. Одјавио бих га са надам се да ће вам се свидети књига.

- Па, мораш. Ја сам од књиге све донирао за помоћ избеглицама тако да ми је важно да се књига што више прода. Што се више прода то ће више људи у невољи добити чарапе и џемпере.

- Мислим да је онај са Рамбом. Били смо посвађани кад је дошао у емисију, претходно ме је зезнуо пошто је требало да дође на концерт Омладинског програма, а није се појавио. Био сам љут на њега тако да кад је дошао у емисију уопште нисмо причали, па смо првих 10-15 минута те емисије један другог шицали из свих оружја. И онда смо направили стој на глави и он је позвао људе да не гледају ону будалу, не знам који је био политички кандидат на Другом програму. Знам да су ме звали разни уредници да ми кажу да никад више нећу крочити на телевизију. Суспендовали су ме после тог интервјуа али онда су добили неколико стотина писама људи који су им претили да неће плаћати претплату ако ме не врате.