Рекли би многи да је оцена из увода престрога јер се Србија после 24 године пласирала на Европско првенство.
Да, престрого је јер се само резултат рачуна. Да ли и увек?
Рачуни се нису свели до краја после Мундијала у Катару, селектор Драган Стојковић је ухватио канту са пепелом и кренуо ка својој глави, али је застао и рекао ону чувену:
„То нисам био ја, али постоје објективни разлози зашто је тако“.
Схватили смо сви, имао је повређене играче у које је веровао, чудан термин за Мундијал и уопште највећи изазов у каријери где није могло ништа да се уради „на шарм“.
Квалификације за Европско првенство нису донеле промене, поново смо били изненађени избором играча, формација за коју је било евидентно да је исувише ризична је задржана, старе бољке су се понављале из меча у меч...
Као да смо на Мундијалу и у квалификацијама за Европско првенство све време гледали једну те исту утакмицу...
Стојковић се после грчевитог проласка на завршно такмичење и умало брукања од Бугара у Лесковцу поносно прогласио главним и одговорним за то, наводећи да је тиме вратио нацији за лошу представу у Катару.
Само што те ствари нису исто, вратиће тек ако у Немачкој његова екипа буде на далеко већем нивоу, и играчком и резултатском, у односу на катарску рапсодију самоуништења.
А за Немачку, наводе медији, Стојковић припрема промену формације, говори се да је 18-годишњи десни бек Црвене звезде Коста Недељковић, са свега 18 одиграних утакмица у сениорском фудбалу виђен као стартер на горућој позицији већ готово деценију.
Да ли је то прави пут, видећемо у Немачкој, а ако се већ одлучио на промену формације Стојковић би требало да од Деда Мраза пожели десног бека који одмах може да заигра и направи разлику, да не би потом било „вађења“ на младост и неискуство дечака који је несумљив таленат и будућност српског фудбала, али је и даље само – дечак.