Представљена писма логораша Битија Берахе у Историјском музеју Србије /фото/

Догађај је уприличен поводом обележавања Међународног дана сећања на жртве Холокауста - 27. јануара, а колекцију личних предмета је формирао управо Музеј жртава геноцида.

Медијима су се обратили - директорка Историјског музеја Србије Душица Бојић и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић.

Бојић је нагласила да је значајан повод реализације овог пројекта, Дан сећања на жртве Холокауста, те да јој је изузетно драго што као институција Историјски музеј имају прилику да угосте „братски музеј“ који се посвећено бави истраживањем страдања Јевреја током Другог светског рата.

Није познато када је и где тачно Бераха, страдао

Она је нагласила да ће откриће бити изложено у Историјском музеју Србије пуних недељу дана, односно до 4. фебруара.

Историчар Дејан Ристић је нагласио да Музеј жртава геноцида и у овој години наставља са значајним открићима и представљањем прворазредно драгоцене историјске грађе која сведочи о страдању припадника српског, јеврејског и ромског народа на подручју Југославије у Другом светском рату.

Како подсећа Ристић, „само током претходне године (2023), Музеј је своје збирке и фондове обогатио са више хиљада артефаката међу којима се својим значајем посебно истичу списак дела српске деце коју је у другој половини 1942. године из хрватских логора од сигурне смрти спасила племенита Диана Будисављевић“.

Жута трака са натписом Jude – Јеврејин и Давидовом звездом које су Јевреји морали носити у окупираном Београду

Ту је и злогласна Директива бр. 25 којом је 28. марта 1941. године немачки канцелар Адолф Хитлер наредио напад на Краљевину Југославију и Краљевину Грчку, која је откупљена од САД на аукцији крајем 2023, а јуче је званично изложена у Народном музеју Србије, све до 18. фебруара.

Ову 2024. годину Музеј започиње још једним великим открићем које се односи на личну заоставштину истакнутог припадника јеврејске заједнице код нас, Битија Берахе, трагично страдалог у Холокаусту.

„Датум 27. јануар ми у Србији славимо због Светог Саве, али тај дан је истовремено значајан у свету за Дан сећања на све жртве Холокауста. Тако смо дошли у посед до сада непознатог материјала о Битију Берахи, од рођења преко Другог светског рата, до његовог нажалост страдања. Ово откриће је веома драгоцено, јер осим писама, у нашем поседу се налази и његова заоставштина“, навео је Ристић, директор Музеја жртава геноцида.

Сада је та колекција богатија у фонду Музеја за пет писама које је Бити Бераха слао својој жени из нацистичког пролазног логора за Јевреје и Роме, у Београду, у Топовским шупама, од 8. октобра 1941. до 9. новембра 1941. године.

Поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста (27. јануар), Музеј жртава геноцида је јавности представио недавно прибављена писма Бити Берахе

Та писма и личне предмете Музеј је добио на поклон, није било неопходно да се купује, како је нагласио Ристић.

Научној и широј јавности до сада потпуно непозната писма, представљају једини до сада познати епистоларни историјски извор у вези са пролазним логором у Топовским шупама, те је као такав, још једно велико откриће стручњака Музеја жртава геноцида.

Ристић је ово откриће упоредио са значајем дневника чувене Ане Франк и наше Хилде Дајч.

Последње писмо из новембра 1941. године

Један од посебно дирљивих симбола Холокауста на нашем подручју јесу четири писма Хилде Дајч, заточенице логора Гестапоа под називом „Јуденлагер Землин“, који је од децембра 1941. до маја 1942. године постојао на београдском Старом сајмишту.

Хилда Дајч трагично је изгубила живот у душегупки, а њени посмртни остаци похрањени су у оквиру Спомен - подручја „Јајинци“.

Писма Хилде Дајч се чувају у Јеврејском историјском музеју и Историјском архиву Београда, а прошле године је снимљен и документарни филм о њој у продукцији Музеја жртава геноцида, приказан на телевизији РТС и у биоскопу Мтс Дворане.

„Бити Бераха је слао веома дирљива, умирујућа, узбудљива писма супрузи, надао се да ће бити ослобођен из логора, те је и њу око тога осоколио. Нажалост, након петог писма, он је страдао. Нисмо сигурни, то је потребно истражити, али мислимо да је убијен у Јабуци код Панчева. Циљ нам је био да вратимо идентитет и људско достојанство, да се те несрећне жртве не своде само на број, што су били џелатима. Ми пружамо ту пост-мортем почаст и ово је још једно велико откриће за наш Музеј и целу нашу вредну и посвећену екипу“, нагласио је Ристић.

Директор Музеја жртава геноцида је подсетио да се у фонду код њих налази више од 5 000 артефаката.

„Ми иначе не најављујемо унапред шта ћемо још открити и на чему радимо, или шта је у плану да се откупи од важних пројеката и открића, већ тек онда када дођемо у посед тих материјала, излазимо у јавност, да нас не би неко други можда у томе предухитрио“, закључио је Дејан Ристић.

Бити Бераха, трговачки заступник рођен је у Београду 28. октобра 1887. године, од оца Моше и мајке Перле, националности српске, вероисповести Мојсијеве

Јесен 1941. године у Београду донела је страдање београдских Јевреја и оних који су се нашли у њему над којима је Холокауст спроведен брзо и ефикасно.

Прво је страдало мушко становништво, приморано на принудни рад у логорима у Топовским шупама и на Бањици.

Међу њима је био и Бити Бераха, трговачки заступник рођен у Београду 28. октобра 1887. године, од оца Моше и мајке Перле, српске националности.

О животу и судбини породице Бераха сазнаје се из документације коју је Музеј жртава геноцида прибавио путем поклона и тиме своје фондове употпунио том изузетно значајном и драгоценом грађом.

На основу ње могу да се реконструишу последњи дани живота једног обичног човека и грађанина који је страдао само зато што је био Јеврејин, према виђењу нацистичких окупатора.

Међу личним документима су пасоши Битија Берахе и његове супруге Рашеле Б. Берахе, Чехиње, у којима се налазе њихове фотографије, као и слика њихове ћерке Перле као девојчице.

Перла је заједно са својом мајком преживела и сачувала све предмете на основу чега може да се реконструишу процеси спровођења геноцида на терену.

Ту су жуте траке и беџеви са натписом Јуде - Јеврејин и Давидовом звездом, позиви за пријављивање немачким властима и документа која потврђују да је Перла Бераха полујеврејка и да зато не мора да носи ова обележја.

Представљање писама Битија Берахе

Пет писама Бити је слао из Топовских шупа.

Прва четири писама су слата у периоду од два до три дана, док је последње пето послато након 20 дана од четвртог.

Није познато када је и где тачно страдао.

Према сведочењу дародавца, ћерка Перла је годинама одлазила у село Јабука код Панчева које је једно од стратишта где су одржана стрељања заточеника из овог логора.

Сва писма су написана на немачком језику што значи да је Бити био ашкенаски Јеврејин и да су његови преци насељавали просторе централне или источне Европе.

Упућени су његовој супрузи Рашели Бераха - Кухинка.

Из писама се сазнаје о условима у логору, положају заточеника, субјективно виђење ситуације и положаја Битија и његове породице.

Тако у сва пет писма провејава оптимистичан став да ће све да буде у реду, уверавања да је он добро и да је њихов положај тамо прилично добар те да нема никакве потребе за бригом.

Сва писма су написана на немачком језику што значи да је Бити био ашкенаски Јеврејин и да су његови преци насељавали просторе централне или источне Европе

Бољем положају, према његовом схватању, допринело је и то што је управу над њима од тајне полиције Гестапо преузео Вермахт што је за њих било велико побољшање.

У наредном писму Бераха обавештава их да вероватно неће ни одлазити из Београда, како је могао да чује, и да ће отићи људи из Баната. Сазнаје се и да је недеља била дан за посете и да су затвореници могли да примају и шаљу ствари преко одређених јеврејских организација.

Међутим, у трећем писму пише како је тог јутра 13. октобра 1941. године прозван ради путовања, али се и даље нада да то не мора да значи да ће заиста и да оде, али ипак тражи да му се пошаљу топле ствари: капут, рукавице, каљаче уз поруку жени и ћерки да буду без бриге.

Последње писмо из октобра открива да је ипак ослобођен од путовања захваљујући интервенцији своје супруге и да остаје у логору као помоћник у амбуланти што је био и за време Првог светског рата,о чему такође постоје записи и фотографије из 1917. године у поседу овог Музеја.

Потврда о његовом останку дошла је баш од Гестапоа.

Последње писмо из новембра 1941. године у истом је оптимистичном тону и уверавању да ће ускоро доћи време када ће њих троје поново да буду заједно „срећни, задовољни и здрави“.

Нажалост, Бити Бераха није имао среће да преживи Други светски рат и да се његове жеље и надања остваре.

Претпоставља се да је убијен на стратишту у Јабуци код Панчева убрзо након што је својој супрузи послао то пето и испада, последње писмо.

Захваљујући грађи у личном фонду Битија Берахе, који је недавно формиран у Музеју жртава геноцида, прича о њему и његовој трагичној судбини сада је заувек сачувана од заборава.

Погледајте и: