КУЛТУРА

Упозорење чувеног италијанског писца: Забринут сам, ако наставимо овим путем... /видео/

Ако наставимо овим путем, будућност ће бити суморна, али проблем је сутра. Видимо колико ствари се деси од данас до сутра, које могу да промене наше животе на драматичан начин. До пре две године нисмо мислили да могу да буду ратови око нас. Сада звучи готово природно да се воде, каже италијански писац Сандро Веронези.
Sputnik
Добитник Велике награде Иво Андрић за целокупно дело, коју му је у јуну прошле године у Андрићграду уручио Емир Кустурица, Веронези је гост фестивала „Кустендорф“ као члан жирија такмичарског програма, а уједно и као косценариста филма „Комадант“ Едоарда де Ангелиса који је приказан у програму „Савремене теденције“ у присуству аутора.
У ресторану „Висконти“, у паузи између ручка и филмских пројекција, Веронези нам је открио како је Кустурица утицао на њега, колико се разликује од свог јунака у књизи „Колибри“ и како види данашњи хаотичан свет пун криза.
Гледаћете кратке филмове младих аутора. Шта очекујете?
- Иако веома волим кратке филмове, не догађа се да погледате у континуитету 17 филмова за три дана па сам веома срећан због ове прилике. Сматрам краткометражне филмове истинском уметношћу, баш као и филмове генерално. Важна ми је чињеница што су аутори кратких филмова обично веома млади редитељи, глумци, чак и продуценти, тако да можете да осетите енергију која ће надолазити у наредним годинама.
Младим филмским ствараоцима је важан „Кустендорф“ због прилике да покажу своје филмове и сретну се са етаблираним ауторима. Шта ви мислите о концепту овог фестивала?
- Ово је фестивал где звезде не брани обезбеђење, што је за младе људе веома важно како би могли да осете шта може бити њихов живот за неколико година, и то на прави начин. Прочитао сам да је један од пет кратких филмова, номинованих за Оскара, прошле године приказан овде. То показује да је овде и традиционално добра селекција.
Сандро Веронези и Емир Кустурица
Емир Кустурица је такође и вама важан?
- Он је само пет година старији од мене, али пошто је почео да ствара врло рано, имао је главну улогу у мом развоју са својим дивним првим филмовима, који нису само ремек дела светске кинематографије, већ су за мене били позив –„Дођи, дођи са ове стране, има много дивних ствари које можеш да урадиш, па чак и ако не можеш да урадиш тако добро, бићеш на правој страни“. За момка од 18-20 година то је био веома значајан позив. Иако га нисам знао лично и био је потпуно нов аутор из, за мене, у то време потпуно нове земље, било је нешто блиско, познато у Емиру. Не само у његовим филмовим, него у њему. Зато је био веома важан за формирање моје личности.
У књизи „Колибри“ показујете импресивно путовање кроз време човека, који има скоро натприродну способност да остане смирен у хаосу свог живота и света. У којој мери сте себе инкорпорирали у лик Марка Карере?
- Ништа. Он је идеалан карактер који сам измислио само зато што сам ја толико другачији. Ако направимо паралелу са тенисом, ја сам играч који напада и губи много поена, а он је добар играч јер не прави грешке и истрајава. Тако да би он био мој савршени партнер у дублу.
Он симболизује тихи хероизам обичног човека. Да ли данас живимо у свету у коме обичан човек мора да буде херој да би преживео?
- Велика европска литература је рођена оног тренутка када су писци у 19. веку уместо о аристократији почели да пишу о обичним људима. Виктор Иго је створио велики роман „Јадници“ о животу оних који су чак испод обичних људи. Они немају богатство, привилегован живот, само људскост. Мислим да литература мора увек да се фокусира на обичне људе. Мене не интересује да пишем о животу и авантурама Илона Маска или Џефа Безоса. Интересују ме они који раде за њих или ко су њихови корисници. Међутим, враћамо се уназад кроз историју чак до Средњег века са ширењем јаза између обичних људи и оних одабраних. Та разлика је данас много већа него пре 15 година. Неколицина контролише милионе живота. Интересантно је испричати ту причу о назадовању, то се данас дешава свима. Ако разумете то, можете да измислите нешто, као рецимо у књизи „Колибри“ - прави хероизам Марка Карере је у конкретном моменту када не жели да узме новац који је освојио играјући покер. Он каже оно што сви знамо: „Новац освојен играњем карата није добар новац и нећете моћи на прави начин га употребити. Боље је онда не узимати га.“ То је био моменат када сам могао да покажем један могући хероизам који није ништа друго до разумевање шта је погрешно, а шта исправно и урадити оно што је исправно, чак и ако би сви други урадили сасвим супротно. Освојиш 8.000 евра и кажеш „не“. То је тренутак када је мој јунак произашао из мене. У свему другом је био потпуно другачији од мене, али ово је моје веровање и он представља мене пред овим историјским покретом, пред ширењем расцепа између веома богатих и обичних људи.
Сандру Веронезију Велика награда Иво Андрић
Какве ће битипоследице у будућности од продубљивањатог јаза између богатих и обичних људи?
- Јa сам забринут, окупиран садашњошћу, много више него будућношћу. Знамо да ако наставимо овим путем, будућност ће бити веома суморна, али проблем је сутра, јер видимо колико много ствари се деси од данас до сутра, које могу заиста да промене наше животе на драматичан начин. До пре две године нисмо мислили да могу да буду толико драматични ратови око нас. Сада звучи готово природно да се воде ратови у Украјини или на Блиском истоку, јер шта би друго могло да буде у таквим ситуацијама? Зато се бринем шта ће бити сутра. Хемингвеј је у роману „Сунце се поново рађа“ написао: „Како постанете шворц? На два начин: први - мало по мало и други – изненада“. Мислим да то важи и за цивилизацију. Сада се суочавамо са првим начином – мало по мало, али сутра може бити све изненада.
Пишете о љубави и породици, али је та породица дисфункционална. Психијатри решавају проблеме уместо разговар унутар породице.
- Породица је језгро у свим цивилизацијама. Увек постоји разлика између чланова породице и свих осталих. И то се обично узима као добра ствар. Све државе и владе, биле демократске или не, стављају породицу у свој центар. Али она не представља само добро. Породица је и место опресије, насиља, без полиције која штити слабе, без судије који осуђује. То је слободан простор који може да се претвори у џунглу. И то је веома занимљиво са породицама, јер не постоји начин да интервенишете пре него што се почини зло. То је место лепих осећања и љубави, али је и језгро насиља и опресије. Онда експолодира, али почиње унутар породице.
Истражујете и љубав и давање. Да ли мислите да смо данас збуњенији када је љубав у питању него икад раније?
- За психоанализу љубав је синдром, нешто што нас чини слабијим и неспособним да се ослободимо. То је врста мазохизма, јер ја се одричем сопственог добра тако што у руке неког другог стављам одлуку да ме учини срећним или не. Ми смо навикли да се заљубљујемо, али то не чини љубав мање опасном. Чудно је да смо толико моћни са својим мозгом, нашим рукама и способни смо свашта да урадимо, а онда починимо самоубиство, што ниједна животиња неће урадити, само зато што неко други није више желео да остане са нама. Знање не штити од осећања.
Емир Кустурица, Сандро Веронези и Едоардо де Ангелис уочи отварања 17. ,,Кустендорфа"
Ко је инспиративнији писцу, срећни или несрећни људи?
- Толстој је то рекао једном за свагда: Несрећа је другачија за сваког, срећа је иста за све. Оно што ме интересује је контраст између тога бити срећан данас и бити несрећан сутра зато што се нешто десило.
У фокусуовогодишњег „Кустендорфа“је слободан филм. Често су редитељи под утицајем филмских фондова и продуцената. Да ли су писци независнији и слободнији да стварају?
- Наравно, издавања књиге је много јефтиније него продуцирање филма. Финансирање филма је велика ствар и имате много услова које морате да задовољите. У нашим капиталистичким или полукапиталистичким друштвима новац је ту да произведе други новац. Зато морате да убедите људе да ризикују новац на вас и вашу слободу. Наравно, постављају услове. Ако сте истински уметник, не можете прихватити услове и као многи мајстори, попут Фелинија, Висконтија, морате да пронађете компромис између онога што се очекује од вашег филма и онога што ви очекујете од свог филма. Лукино Висконти је почео снимање филма са буџетом који није био довољан и то је знао. Кренуо је од сцене бала на коју је потрошио сав новац. Имао је само 15 минута и продуценти су морали да уложе додатни новац, јер је то што је снимио било толико лепо да нису могли да то баце. Филм је завршен, испао је ремек дело али продуценти су банкротирали. Први евро који је филм зарадио стигао је тек 2001. године. Морате да будете геније не само са камером, већ и са стратегијом.
Која је ваша порука младим ауторима?
Сада мислим да је чак и лакше него када сам ја био млад. Када сам ја био млад, нормалан живот је био боља опција од уметничког. Студираш, постанеш инжењер, доктор или архитекта и имаш новца и могућност да се посветиш својим интересовањима. Ако желиш да пишеш , можеш да пишеш у слободно време. Нису могле да се пореде гаранције у том обичном животу са онима које ти пружа уметност. Сада мејнстрим не даје толико гаранција. Сада је лакше рећи: Иди за својим интересовањима. Желиш да будеш уметник? Напред. Пробај, јер алтернатива сада није много боља. Имаш мање да изгубиш него што сам ја имао.
КУЛТУРА
ЕКСКЛУЗИВНО Командант коме је човек важнији од војника: Италијански редитељ открива потресну причу
Погледајте и:
Коментар