КУЛТУРА

Рударио у језику и онда открио златну жицу

Тихо, као што је и живео, 26. јануара напустио нас је Горан Петровић, приповедач, романсијер и драмски писац, почиње свој осврт на Петровићево дело писац и професор Петар Пијановић.
Sputnik
Пијановић подсећа да је Петровић свој књижевни рад почео је 1989. обављивањем књиге „Савети за лакши живот“. После тога уследили су романи „Атлас опасан небом“ (1993), „Опсада цркве Светог спаса“ (1997) и „Ситничарница 'Код срећне руке'“ (2000), па потом збирке приповедака „Ближњи“ (2002) и „Разлике“ (2006):
„Након поменутих романа којима је великим кораком улазио и српску књижевност, прошло је готово четврт века до његовог новог циклуса. Тај циклус у недовољно познатом жанру романа – делте Горан Петровић је започео делима „Иконостас“ и „Папир“ која су објављена прошле године. Иза нашег писац остао је у завршној фази рукопис под насловом „Палата“ који, као и два већ објављена романа из истог циклуса, у средишту има догађаје и јунаке из 15. века. Остали делови исте наративне целине требало је да се појаве наредних година. По свој прилици, и нажалост, тај циклус остаје незавршен“.
На срећу, истиче Пијановић, оставштина Горана Петровића и без тога је велика и изузетно значајна:
„Он је у књижевност ушао крајем минулог столећа. Његови су претходници, на неки начин и узори, били Данило Киш, Борислав Пекић и, нарочито, Милорад Павић. Ти писци унели су новину у српску прозу. Прича за њих није била само начин да се нешто каже, већ је постала део пишчеве, па и читалачке стварности. Таква прича приповеда, али је она уједно коментар приповедања и поступка које писац користи“.
Петровић је, запажа Пијановић, близак таквом приповедном моделу:
„Но, писац га обликује према свом осећају приче и потреби да је иновира, а то значи да рукопис учини препознатљивим. У складу са тиме је и Петровићев однос према средствима израза. Отуда је писање за њега рударење у језику. Смисао му је да аутор открије његову златну жицу, прави ритам реченице и тонски кључ целе приче. Изражајан и сликовит, некада и зачудан језик, Петровић усклађује са сликом света који приказује. Та слика налази свој израз у поступку који спаја магијски реаилизам и поетску фантастику. У такав оквир Петровић смешта митске и историјске, али и садржаје из свакидашњег живота – од Вавилонске куле, Византије, српске прошлости, италијанске ренесансе, па све до наших дана. При томе њега не занимају толико спољни догађаји колико њихов унутарњи смисао, те дух историје и самог човека. Зато је та слика дубинска, значењски слојевита и самосвојна“.
По свему томе Горан Петровић је, сматра Пијановић, изузетно значајна личност српске књижевности и културе. Тај значај потврђује се још на три начина - престижним наградама, читаношћу и преводима његових књига. Петровић је за свој рад добио наше најугледније награде – између осталих НИН-ову за роман године, те награде „Иво Андрић“, „Лаза Костић“, „Меша Селимовић“, „Светозар Ћоровић“, „Борисав Станковић“ и „Владан Десница“. Прошле године у ово време за роман „Папир“ добио је и награду „Београдски победник“:
„Дела овог ствараоца имала су више од стотину и двадесет издања. Готово половину од тога броја чине преводи на стране језике – поред других на енглески, француски, руски, немачки и шпански. Верујемо да ће се тај низ наставити. То још значи да Горан Петровић, и после упокојења, остаје да живи у сећању ближњих и пријатеља, а такође у историји српске књижевности и међу својим читаоцима. То и јесте мисија великог писца“.
Погледајте и:
Коментар