На изложби „Орао, лав и крин – Хералдика средњовековних српских земаља“ представљено је двадесет грбова најзначајнијих владарских и великашких породица из Србије, Босне, Хума и Зете.
Грбови владарских и великашких породица у српским средњовековним земљама представљани су на новцу, печатима, у рукописним књигама, затим на одежди, дворовима, црквеним објектима и на другим местима.
Оловни печат дукљанског кнеза (архонта) Петра из 10. века. Војислављевићи су били српска средњовековна династија, која је током 11. и 12. века владала над разним српским земљама, почевши од Дукље и Травуније, преко Захумља, до Босне и Рашке.
Модерна реч грб у нашем језику дошла је из руског језика, од речи 'герб', а у руски језик и друге словенске језике из немачке средине од речи 'ербе' у значењу наследство, баштина, дедовина или очевина.
Грбови у средњовековним српским земљама развијали су се под византијским и западним утицајима, што је видљиво и на основу мотива на њима, а који су позајмљени из византијске протохералдичке традиције.
Српска хералдика је препознатљива по белим двоглавим орловима, црвеним штитовима и четири оцила који се врло често појављују.
Током 14. века су постојале различите варијанте грба Немањића - сребрни двоглави орао на црвеној позадини, и црвени двоглави орао на сребрној позадини. На крају се усталила варијанта сребрног орла на црвеном пољу, насупрот византијског црног орла на златном пољу, и та варијанта се данас сматра грбом Немањића.
У време Стефана Првовенчаног, користио се црвени двоглави орао на сребрној позадини, док је у време Стефана Душана дошло до инверзије боја и појављује се сребрни орао на црвеној позадини.
Грб Мрњавчевића. На сребрном штиту се налази црвени крст, око њега четири плава оцила окренутих ка њему, а преко крста, у центру штита, сребрни двоглави орао.
Женска глава са круном и минђушама, веома слична портретима краљица на српским фрескама 14. века налази се на грбу Мрњавчевића конструисаног на основу печата краља Вукашина.
Влатковићи, једна од значајнијих босанских великашких породица чији су се поседи налазили на простору жупâ Велика, Растока и Лука које су тада биле у саставу Хумске земље.
Симбол крин на грбу Котроманића. Ова српска владарска династија је владала приближно од 1250. до 1463. године.Главни поседи налазили су им се у средњој Босни, у долини реке Босне до Врандука и у жупи Лашви.
Косаче су српска средњовековна племићка породица, која је крајем 14. и током 15. века била једна од најзначајнијих великашких породица у Краљевини Босни, а потом је успоставила и сопствену херцешку власт у новоствореном Војводству Светог Саве.
Грб кнеза Лазара - шлем са бивољим роговима.
После Урошеве смрти 1371. кнез Лазар је постао највећи обласни господар у Србији. Народ га је сматрао царем иако формално није носио ту титулу, тиме је успостављена династија Лазаревића која се због порекла кнегиње Милице сматра бочном линијом династије Немањића.
Хрватинићи су били босански средњовековни великашки род. Првобитни поседи Хрватинића налазили су се у земљи Доњи Краји у Босни.
Вук као хералдички мотив био је широко коришћен у многим облицима током средњег века.
Три најчешћа симбола у српској хералдици су двоглави орао, лав и крин, па отуд и наслов изложбе.
Гостујућа изложба „Орао, лав и крин – Хералдика средњовековних српских земаља“ у Историјском музеју у Београду биће отворена до 30. марта.