У 19. и 20. веку у власништву Русије био је значајан део обале Нице, рекао је за РБК професор катедре за модерну руску историју Руског државног универзитета за хуманистичке науке Александар Крушелницки. Према његовим речима, реч је пре свега о некретнинама које су куповала лица из руске царске породице.
„Те некретнине нису само виле, дворци и земљишне парцеле непосредно уз њих – куповали су и шумска ловишта, парцеле са изузетним погледом, а постоји и јединствен случај када је у Паризу купљен градски трг. Наравно, куповани су и производни објекти, у целини или делимично – рудници, фабрике, радионице, бродоградилишта“, наводи Крушелницки.
Такође, према његовим речима, представници царске породице, као и најбогатије породице аристократа и индустријалаца имали су позамашне рачуне у банкама Швајцарске, Велике Британије, Француске, Немачке и Аустроугарске. Крушелницки подсећа да се испоставило да је судбина већег дела те имовине у постреволуционарној ери, са правне тачке гледишта, „веома сумњива“.
Испоставило се да део имовине Руске империје и СССР није прешао у власништво Русије, а у том контексту руску страну највише занимају објекти културног наслеђа, али и друге непокретности, рекао је за РБК историчар, истраживач са Института за руску историју Руске академије наука Александар Дјуков.
„Та имовина могу бити зграде, земљишне парцеле. У Јерусалиму постоји огроман број ствари о којима се разговара“, рекао је стручњак.
Имовина је купована у иностранству и у совјетско време.
„Ако говоримо о совјетској имовини, ту опет има неких станова који су у совјетско време куповали неки ресори за службена путовања, а који, након гашења тих ресора, нису пренети у власништво него су фактички одузети“, рекао је Дјуков.
Почетком деведесетих активно се разговарало о судбини друге имовине – „новца Комунистичке партије“, односно дела тајног златног и девизног фонда Комунистичке партије Совјетског Савеза у иностранству који је почео да се формира најкасније средином 1918. године, подсећа Крушелницки.
„Медији су у потпуности престали да спомињу тај партијски новац 1993. године. Да ли то значи да су та средства успешно пронађена и предата државном трезору?“, упитао је стручњак.
Како се наводи, Русија је успела да врати део имовине СССР/Руске империје из иностранства.
„На пример, црква Светог Николе у Француској пребачена је у руско власништво. Она је била подигнута у Ници у част наследника цара Александра II и грађена је у византијском стилу. Након распада Руске империје, црква је била у власништву неколико лица која нису имала никакве везе ни са РПЦ, ни СССР, ни Русијом. Међутим, према одлуци суда, та црква је 2021. године враћена у власништво Русије“, рекао је Дјуков.
Према његовим проценама, од 2000. године у власништво Русије преведено је око 4.000 различитих објеката различите вредности, између осталог у Европи, на Блиском Истоку, у Јужноафричкој Републици. Крушелницки истиче да је председник поставио задатак да се траже некретнине у иностранству „због међународне ситуације“ која се сада развила око Русије.
Раније је Путин потписао указ о издвајању средстава за правну заштиту непокретне имовине Русије, бивше Руске империје и бившег СССР-а у иностранству.
Субвенција за те намене биће додељена Предузећу за управљање имовином у иностранству које је део Управе за послове председника Русије. Средства су намењена за покривање трошкова повезаних са „тражењем непокретне имовине Русије, бивше Руске империје, бившег СССР-а у иностранству, прописном легализацијом права и правном заштитом те имовине“.