Филмски фестивали од Гебелса до геополитике и политичке коректности

Филмски критичар Ненад Дукић посетио је 170 страних и 100 домаћих фестивала. Када се све сабере 10 година је провео на фестивалима. Кан, Венецију и Берлин не пропушта,а открио је и много занимљивих малих фестивала попут оног у Сибиру.

На основу свог вишедеценијског боравка на фестивалима у својству филмског критичара, продуцента и члана Европске филмске академије Дукић је написао књигу, базирану на докторској дисертацији, у којој открива како се бирају филмови и зашто баш црвеним тепихом филмске звезде долазе на премијеру својих филмова на највећим светским фестивалима посвећеним седмој уметности.

А све је почело са чувеном Мостром на Лиду.

„Фестивали су основани са циљем да представљају нове филмове и нове ауторе, почев од првог - венецијанског, али је на њега одмах политика ставила шапу. Такво је време било. Мусолини, његов друг Хитлер и Гебелс као шеф пропаганде Рајха, схватили су да је фестивал дивна прилика за пропаганду, па су на Венецијанском филмском фестивалу годинама доминирали италијански и немачки филмови који су пропагарирали фашизам и нацизам. И једне године, када је у конкуренцији био филм 'Правила игре' Жана Реноара, који је данас у свим историјама филма, награђен је неки идиотски пропагандни немачки филм. Мислим да је те године баш Гебелс био гост фестивала. Французи су демонстративно напустили фестивал, отишли у Париз, анимирали интелектуалце и одлучили да оснују свој фестивал. Тако је настао Кански филмски фестивал као реакција на пропаганду Венеције. Све је било спремно, председник жирија је био Луј Лимијер, који слови за оца кинематографије. Постоји запис да је Лимијер симболично возом дошао из Париза у Кан с обзиром да се његов 'Улазак воза у станицу' сматра првим филмом у историји. Све је било спремно и тог дана стиже вест да је Хитлер ушао у Пољску. Почиње Други светски рат и фестивал је отказан“, каже Дукић за Спутњик.

Први прави Филмски фестивал у Кану основан је 1946.

Трећи фестивал А категорије се, подсећа наш саговорник, догодио поново као последица политичких околности:

„У сред хладног рата западне силе су организовале фестивал у подељеном Берлину са филмовима из западне Европе како би контрирали Совјетском Савезу. Првих година је Берлин приказивао филмове који су били забрањени у СССР и од почетка је био доста политизован фестивал. Исто је било и са великим таласом кинеских редитеља пре 30 година који су били проскрибовани у Кини. Берлин је први приказао њихове филмове па је било политичких тензија“.

Више скоро да не постоји политичка неподобност, али Дукић напомиње да су селектори предстојећег Берлинала, које почиње 15. фебруара, у програм уврстили ирански филм двоје мање познатих аутора, којима је у међувремену забрањено да напуштају Иран због чега су организатори немачког фестивала тражили од иранскихвласти да им допусте да присуствују манифестацији.

Бред Пит, Никол Кидман, Џони Деп, Анђелина Џоли - филмске звезде, гламур и црвени тепих незаобилазни су на великим фестивалима, али филм је ипак на првом месту.

Захваљујући највећим фестивалима многе мале кинематографије пронашле су своју публику. Свет је упознао ирански, румунски, норвешки филм...

Ипак посстоји схема по којој се креирају главни програми највећих фестивала:

„У Кану мора да буде бар четири-пет француских филмова свеједно какав је продукција те године. Исто је са Венецијом и италијанским филмом. Онда се програмирају бар три-четири америчка филма, а од та четири бар два великих продуцената, јер иза њих обично стоје познати редитељи и филмске звезде које привлаче пажњу медија. Мора да буде заступљена и Азија и по могућству Јужна Америка. Остане онда три - четири места за добре филмове малих кинематографаија па онда може да дође неки дански, холандски или српски филм. То је геополитички контекст великих фестивала“.

Дукић је радо прихватао и позиве малих фестивала који привлаче пажњу својом необичношћу и представљају посебно искуство, па је тако посетио „Каутокеино“ на северу Норвешке, „Стоунтаун“ у Занзибару, „Бангалор“ у Индији, Фестивал новог латиноамеричког филма у Хавани, „Тромси“ у Норвешкој, а посебан утисак на њега је оставио фестивал „Дух ватре“ у хладном Ханти-Мансијску у Сибиру:

„Од Москве се пет сати лети ноћним летом и стижете око четири – пет сати ујутру. На аеродрому нас дочекује шпалир насмејаних девојака које нас послужују вотком и сиром. Где ћу у пет ујутру да пијем вотку? Али морате бар гутљај да узмете да се не увреде. Излазимо, мрак напољу, а у граду све бљешти, као да смо у по бела дана. Питам их да ли је празнк. Не, него је, како касније сазнајем, крај богат плином, не знају шта ће са њим па је град са околином осветљен употребом различитих светлосних уређаја јаког интензитета. Пошто је све под снегом и изразито ниска температура на неколико места у граду, посебно испред фестивалске зграде исклесане су скулптуре у леду. Све су биле инспирисане филмом, а најупечатљивија је била велика композиција која приказује сниматеља са филмском камером на којој доминира ледена фигура Чарлија Чаплина“.

Првог дана, присећа се Дукић, организатори су им поделили скијашке панталоне, јакне и од крзна направљене чизме за дубок снег:

„На вечерње пројекције су нас обавезно возили од хотела до фестивалских дворана иако је то била релативно кратка релација. Једном сам између две пројекције хтео мало да прошетам. Нисам издржао да ходам више од 30 метара. Било је неиздрживо хладно. Сибир је то“.

Црвени тепих незаобилазан је на већини фестивала па је постао синоним за гламур, познате глумце и редитеље, што је подстакло Дукића да сазна зашто баш та боја:

„Обично кажемо да је неко стао на зелену грану, па би могао да буде и зелени тепих, али није. Онда сам почео да истражујем и видео да то није тек тако. Црвени тепих је и на додели Оскара који је основан двадесетих година прошлог века. Пре тога у 18. и 19. веку, када су државници долазили у неку земљу, њима је постављан црвени тепих када су силазили са воза или брода да би дошли до нечије резиденције. Има података да су још и раније, владари 16. и 17. века ходали црвеним тепихом, тако да је то наставак вишевековне традиције да неко познат хода црвеним тепихом“.

Са новим дигиталним добом и фестивали се мењају. Прилагођавају се савременим технологијама и тенденцијама па тако имамо селекцију ВР (виртуелна реалност) филмова, серија, па чак и Нетфликсових филмова.

На питање каква је будућност филмских фестивала у времену стриминг платформи када свако једним кликом у свом стану може доћи до било ког филма, Дукић каже:

„Шума постојећих екрана на сваком кораку руши суштину филма. Филм се прави да буде приказан у биоскопу, а не на мобилном телефону или таблету. Неке интернет платформе одмах стављају филмове, не чекају биоскопе што у доброј мери урушава фестивале и премијере. То је посебно дошло до изражаја током ковида када су фестивали прешли на онлајн издање. У све се то уплео Нетфликс који је од дистрибутера постао значајан продуцент. Кан је у прво одбијао њихове филмове. Онда је Нетфликс почео да ангажује познате редитеље попут браће Коен па је Венеција премијеро приказала тај филм. Бомбардовани смо екранима и морамо да се спашавамо некако. Мартин Хајдегер је написао пре 30 година врло визионарски – 'Најбитнији задатак модерног времена јесте да савлада свет слика'“.

Погледајте и: