У Хрватској и ратни злочинци постају „невини“ – све по европским стандардима

Хрватски Закон о правним последицама осуде, казненој евиденцији и рехабилитацији донет је још у децембру 2012. године, а ступио је на снагу првог јануара 2013. године. Хрватска је исте те године ушла у састав Европске уније и овај закон је прилагођен њеном и законодавству других европских држава.

Поново је постао актуелан јер осуђеницима долази на „дневни ред“ – рехабилитација.

Уколико је неко починио злочин и одслужио прописано време, његов досије се брише и он је пред законом поново „чист“.

Ово је, како каже за Спутњик загребачки универзитетски професор и политички аналитичар Жарко Пуховски, класично правно начело које се свуда прихвата и које подразумева да су људи након одслужене затворске казне рехабилитовани. Проблем је у томе, сматра он, што се овим законом изједначују сви преступници, па се тиме изједначава младић који је украо кола и човек који је извршио стравичан ратни злочин.

Он наглашава да је закон сам по себи разуман у смислу модерне судске или кривичне науке, али као велику његову ману види то што се ратни злочин не третира засебно. Ова врста злочина се издваја и по томе што не застарева, па би по тој логици, додаје Пуховски, то исто „незастаревање“ требало да се примени свуда, односно не само за суђење, већ и за важење пресуде. По његовом мишљењу, пресуда за ратни злочин мора бити нешто што се понавља кад год се спомиње име осуђене особе у јавности, осим, понавља, у евентуалној ситуацији људи који су се покајали.

Закон сам по себи не прави разлику између Срба и Хрвата, већ се односи на свакога ко је починио злочин на територији данашње Хрватске, али Пуховски напомиње да је примена и тумачење битније од самог закона.

У закону постоје вишеструки проблеми који нису разјашњени, објашњава Пуховски, попут тога да се осуђени у другим државама могу третирати независно од закона за осуђенике у Хрватској. Још једна нејасноћа односи се на називање људи ратним злочинцима. Примера ради, Слободана Милошевића у Хрватској називају ратним злочинцем, иако је он умро пре него што је осуђен. Невезано за то да ли Милошевић јесте или није ратни злочинац, овај закон не дозвољава да се он тако ословљава.

Када је реч о томе да се осуђени и рехабилитовани ратни злочинац не сме тако и називати, било у новинским текстовима или историјским уџбеницима, Пуховски сматра да ту, упркос закону, не постоји никаква основа за тужбу.

Саво Штрбац, председник Документационо информационог центра „Веритас“ и некадашњи судија каже да је овај закон доживео три измене 2015, 1017. и 2022. године, али да су оне биле „козметичке“ природе, а да се основа рехабилитације прописује у основном акту донесеном 2012. године. Ту се, каже он, нигде не спомињу ратни злочинци, нити закон за циљ има њихову рехабилитацију, већ рехабилитацију затвореника који су своје одслужили. Једини изузеци који су направљени односе се на починиоце кривичних дела против деце, инвалида, душевних болесника, трудница и животне средине и за њих су предвиђени дупли рокови за наступање рехабилитације, рекао је Штрбац.

Све поменуто односи се искључиво на оне осуђенике који су издржали казне. Некима је суђено у одсуству и они не могу бити рехабилитовани док казну не издрже или док им се казна не опрости или не застари, објашњава Штрбац. Будући да ратни злочин не застарева, овим починиоцима преостају две могућности, дакле или одслужење казне, или помиловање. Председник државе је тај који злочинцу може пружити помиловање, а Савоо Штрбац додаје и то да хрватски председници дају и по неколико година „опроста“ за ратне злочине.

Штрбац напомиње да се и сам као судија сусретао са тиме да се новинари или други терете пред судом за изношење података који су „у јавном интересу“ и сматра да ће, независно од овог закона, осуђени ратни злочинци и даље тако називати како у новинама, тако и у уџбеницима из историје.