Званично, требало је да то буде међународна конференција о решавању кризе на Косову и Метохији где се бар од средине 1998. догађала оружана побуна такозване Ослободилачке војске Косова.
Иницијатор и главни носилац скупа била је Контакт група (Британија, САД, Русија, Немачка, Француска и Италија). Међународни посредници, медијатори, били су Кристофер Хил (САД), Борис Мајорски (Русија) и Волфганг Петрич (ЕУ).
Тринаесточлану делегацију Србије у Рамбујеу предводио је тадашњи потпредседник Владе Ратко Марковић, при чему су три четвртине били представници националних заједница са Косова и Метохије. Делегацију косметских Албанаца водио је један од команданата тзв. ОВК Хашим Тачи.
Контакт група је на министарском састанку у Лондону 29. јануара 1999. утврдила закључке на тему будућих преговора о статусу Косова.
Састанак у Рамбујеу је отворен 6. фебруара, поздравним говором председника Француске Жака Ширака и уводним излагањем копредседавајућих, министра иностраних послова Британије, Робина Кука и Француске, Ибера Ведрина.
Албанска делегација одбила да потпише полазне принципе Контакт групе
Сутрадан, 7. фебруара делегацији Србије уручен је Привремени споразум за мир и самоуправу на Космету. Саставни део је био и оквирни споразум и Анекси на тему предложеног Устава Косова, избора.
Контакт група закључила је претходно да се преговори имају окончати за седам дана. Потом, пошто медијатори Хил, Петрич и Мајорски, поднесу извештај министрима Контакт групе, уследиће процена да је потребно продужење за најдаље још седам дана, до окончања преговора.
Делегација Албанаца одбијала је да потпише 10 полазних принципа Контакт групе, делегација Србије потписала их је 9. фебруара 1999.
Од 16.2.1999. године отпочели су састанци експерата делегације Србије са експертима Контакт групе, пошто су експерти делегација косметских Албанаца одбили да се састају са експертима Србије.
На министарском састанку Контакт групе у Рамбујеу 20. фебруара 1999. године, одлучено је да се преговори продуже до 23. фебруара, најкасније до 15 часова тог дана.
Током састанка са медијаторима 22. фебруара 1999. године, увече, делегацији Србије уручени су анекси 2, 5 и 7 привременог споразума. Анекс 2 се односио на рад полиције, а остала два на тему спровођења споразума. Делегација Србије одбила је да их прими, чему је можда помогла чињеница да је Мајорски тврдио да их углавном нису ни разматрали.
Србији препаковани текст споразума, иако руски представник није дао зелено светло
Сутрадан, 23. фебруара, на дан истицања рока, српској делегацији је уручен препаковани текст споразума. Пропратно писмо садржало је обавештење да Мајорски, представник Русије, није сагласан са главама 2 и 7. Сва тројица медијатора потписали су текст, уз наведену ограду Мајорског.
Према саопштењу после министарског састанка Контакт групе стајало је да су се стране обавезале да ће присуствовати конференцији, која ће разрадити спровођење, у Француској, 15. марта, после неопходних консултација, како би се читав процес окончао.
Делегација Србије изјавила је потом званично „да је на разговорима у Рамбујеу дошло до значајног напретка у дефинисању политичког решења у вези са широком аутономијом Косова и Метохије, поштујући суверенитет и територијални интегритет Републике Србије и Савезне Републике Југославије“. У изјави делегације косметских Албанаца, инсистирало се међутим да после трогодишњег прелазног периода на Косову следи референдум.
У изјави коју је делегација Србије дала 5. марта, у Београду, наглашено је „Разговори у Рамбујеу су привремено прекинути и без конкретног резултата (...) Добро је познато да политички споразум није усвојен и далеко је од тога да може да буде брзо потписан. Низ кључних одредби су једнострано дате и у значајној су супротности са 10 принципа Контакт групе, и зато на политичком споразуму предстоји даљи напоран рад“ (…) „Тражи се да се потпише споразум, који у његовом највећем делу, преко 56 страница, никада није расправљан ни у оквиру Контакт групе, ни у разговорима“.
Председник Србије Милан Милутиновић и челник делегације Србије упућује потом писма министрима иностраних послова земаља чланица Контакт групе, у којима се наглашава да постоји манипулација те да се ради о тексту који није разматран, нити прихваћен у Рамбујеу.
По повратку у Париз, представници делегације Србије инсистирају да ни после упорних захтева наше делегације упућених медијаторима није одржан ниједан директан састанак, ни у Рамбујеу, ни у Паризу, и да је одбачен и састанак експерата две делегације. Одбијен је и предлог делегације Србије на тему правила рада. Упућен је притом министрима спољних послова Контакт групе текст „основних елемената суштинске самоуправе на Косову и Метохији и споразума о самоуправи на Косову и Метохији“.
Сутрадан је одговорено да је Контакт група једногласно закључила да никакве суштинске промене политичких делова текста од 23. фебруара нису могуће.
Једнострано потписивање предлога споразума од стране косовских Албанаца
На молбу делегације Србије да се организује директан састанак са делегацијом косметских Албанаца одговорено је да они одбијају предложено. Основна примедба делегације Србије била је да се предложеним споразумом политичка права дају само једној националној заједници, косметским Албанцима.
Уследило је једнострано потписивање предлога споразума из Рамбујеа од стране делегације косметских Албанаца. Истог дана, 19. марта 1999. године, у саопштењу представника Контакт групе наведено је да је „косовска делегација прихватила споразуме из Рамбујеа у целини“, а да „југословенска делегација, не само да то није учинила, него је покушала да поново оспори споразуме из Рамбујеа“.
Закључено је званично да даљи преговори немају смисла „осим ако се Срби не изјасне да прихватају Споразум“.
Никакав целовит споразум није постојао, кључан боравак Тачија у Вашингтону
Влада Србије одлуку о упућивану делегације у Рамбује донела је 4. фебруара. Првих недељу дана боравка у Рамбујеу никаквих резултата није било. По сведочењу учесника никакав целовит документ није постојао, него су у оптицају били сегменти документа.
Ствар је заоштрена пошто је у Рамбује стигла Медлин Олбрајт. Из Србије је, због незадовољства неформалним разговорима Марковића и Кутлешића, накнадно упућен Милан Милутиновић, како би надаље предводио делегацију уместо Марковића.
Кључни моменат читавог процеса у Рамбујеу, односно Клеберу, је вероватно био боравак Хашима Тачија у Вашингтону. Четири дана по његовом повратку, а српска делегација није ни видела целовит документ, у Клеберу је објављен крај такозваних преговора. Осим четворице Албанаца, Тачија, Ругове, Ћосје, Суроија, потписници су и медијатори Хил и Петрич. Мајорски је, званично, имао примедбе на поједине одредбе.
Највећи спор навод о референдуму
Српска делегација, с друге стране једнострано потписује сопствени предлог. Сутрадан Хил, Петрич и Мајорски саопштавају да даљи наставак преговора није потребан.
Према тумачењима српских представника разлог за неприхватање је био навод о референдуму након три године. Као и присуство трупа НАТО. Накнадно је разјашњено да је, што се прве примедбе тиче, у тексту заправо стајало да ће се тражити изјашњавање народа. Али уопштено, без прецизирања да ли се то односи само на простор Косова. Што се војних анекса тиче, реч је била о заправо мање више стандрардним СОФА споразумима, какав имају све земље о сарадњи са НАТО. Што је уосталом Србија прихватила неколико година доцније.
Верификатори ОЕБС започињу повлачење са Косова и Метохије 19. марта. Несумњиво у намери да се на време склоне пре почетка агресије НАТО која је уследила 24. марта 1999.
Погледајте и: