Вест да је познати амерички новинар Такер Карлсон урадио интервју са председником Русије Владимиром Путином изазвала је буру у свету, посебно у западним медијима. Пре него што је интервју емитован, западни медији оптужили су Карлсона да би његов разговор могао довести у питање подршку САД Украјини.
Такер Карлсон заслужује признање за храброст
У једном нормалном, тобожње демократском свету урадити интервју са шефом супарничке државе било би похвално, јер је плуралистички систем савршено спреман да објави и ставове водећег политичара земље са којом смо у стратешкој трци или ривалству, каже за Спутњик др Срђа Трифковић.
Међутим, у абнормалном Западу какав је данас, Такер Карлсон бива оптужен за велеиздају и појављују се позиви за његовим хапшењем кад се врати у САД, као и за забраном емитовања интервјуа, ма какав он био.
У склопу либерал-фашистичке парадигме постмодерног Запада било какав разговор са председником Русије је велеиздајнички чин, јер пошто је већ извршена „хитлеризација Путина“, онда било какав вид комуникације са њим значи изневеравање свих принципа и вредности колективног Запада, оцењује Трифковић.
„У том смислу, Такеру Карлсону требало би одати признање на храбрости јер је спреман, што се на америчком енглеском каже, да загризе метак и савршено је вољан да буде предмет критика и оптужби. А да ли може да промени америчку парадигму? Па не, јер они који већ не верују мејнстрим медијима само ће се потврдити у својој сасвим исправно заснованој уверености да мејнстрим медијска машина лаже и манипулише људима. А они који и даље верују 'Вашингтон посту', 'Њујорк тајмсу', Ен-би-сију, Си-би-есу и осталима, закључиће да је Такер Карлсон неки трамписта и десничар и, у крајњој линији, Путинова 'пета колона'. А то ће за њих само 'оправдати тврдњу' да је Путин изабрао Трампа на председничким изборима 2016. године“.
У суштини, имаћемо реакције на интервју које су савршено предвидљиве од већ постојећег идеолошког опредељења људи, независно од садржаја самог интервјуа, додаје Трифковић.
Медијска сцена у служби политичких господара
Способност Такера Карлсона да изазове толика таласања на америчкој медијској сцени указује до које мере је она идеолошки мотивисана и да само служи својим политичким господарима. Јер ако бисмо пробали да именујемо још неког од значајних учесника на америчкој медијској сцени који се супротстављају мејнстриму, имали бисмо заиста проблема да нађемо такво име, оцењује Трифковић.
Према његовим речима, амерички мејнстрим се плаши интервјуа из истих разлога због којих Стаљин, Брежњев или Хрушчов никад нису дозволили да се објави интервју са Џоном Кенедијем или Ричардом Никсоном пре детанта.
„Али у то време, само да се подсетимо, западни медији нису имали ништа против да објаве интервјуе са првацима источног блока укључујући и Јаноша Кадара, Владислава Гомулка итд. А још у јеку хладног рата објављени су били мемоари Никите Хрушчова који су били прошверцовани из Совјетског Савеза. Дакле, одбијањем да се саслуша друга страна указује до које је мере слаб наратив, слаба конструкција колективног Запада у погледу Украјинске кризе“.
Америка сумња у лојалност својих грађана
Јер ако се брину да би Карлсонов интервју са Путином могао да угрози веродостојност њиховог наратива и због тога желе да осујете његово приказивање , то је на истом моралном и супстанцијалном нивоу као што је било систематско ометање краткоталасних радио емисија „Гласа Америке“ и „Радија слободе“ у Источном блоку за време хладног рата.
Ако морате да убацујете сметње у радио-таласе да бисте спречили да ваши субјекти чују алтернативни став то значи да немате поверења у сопствени наратив ни у лојалност својих субјеката, а то је данас случај на Западу, сматра Трифковић.
„Иронија је да су за време Другог светског рата Немци из Берлина, а италијански фашисти из Рима, касније из Милана, емитовали емисије на разним језицима, укључујући и енглески. Штавише, из Рима је, касније из Милана јер је прешао у Мусолинијеву социјалну републику, чувени амерички песник Езра Паунд држао све до краја рата емисије на енглеском језику због чега су га као звер држали у кавезу амерички окупатори Италије. Али савезници никад нису ометали те емисије“.
Карлсон као Трампов потпредседник
Сам Такер Карлсон је веома популаран не само међу десно оријентисаним републиканцима који одбијају наратив владајућег мејнстрима већ и међу онима који нису нужно на истој идеолошкој таласној дужини из простог разлога што је професионалац првог реда, сматра Трифковић.
Коментаришући написе на друштвеним мрежама да би Карлсон могао бити потпредседник САД уколико Трамп победи на изборима, Трифковић каже да би у том случају био пријатно изненађен, али да сумња да ће до тога доћи, јер је реч о двојици „алфа-мужјака“.
„Не зато што се не би се идеолошки слагали као што је био случај између Трампа и Пенса и читаве плејаде погрешно изабраних сарадника, већ зато што темпераментом, пре него идејно нису компатибилни. Мислим да би то било велико, у суштини пријатно изненађење али да се неће десити“, закључио је Трифковић.
Погледајте и: