Готово апокапилптичне сцене видимо на главним саобраћаницма широм Европе. Четири месеца уочи избора за Европски парламент пољопривредници Немачке, Француске, Холандије, Белгије, Румуније, Пољске, Италије, Грчке и других чланица ЕУ тракторима су блокирали саобраћајнице и градове. Придружиле су им се и машиновође, запослени на аеродромима и радници из других сфера који су дигли глас против различитих мера које уводе државе Европске уније.
Протести широм Европе, између осталог, последица су и дешавања у Украјини, јер је поскупљење енергената отворило Пандорину кутију, а незадовољство грађана расте из дана у дан, сматра некадашњи уредник листа „Политика“ Жарко Ракић.
Томе, каже он, треба додати и чињеницу да је „заштитник“ ЕУ, Америка која је схватила да је много лакше од Европе узимати новац него природна богатства која треба прерађивати.
„Иза брда заправо стоји примена генетски модификоване хране, тај увоз гура Брисел, а не Берлин. Урсула Фон дер Лајен главни је протагониста свега лошег што се данас догађа у Европској унији. И када се не покаже ни трунка жеље да се реши проблем, већ немачки министар пољопривреде каже да су протестанти екстремисти, морамо да се запитамо каква ће заиста бити будућност те привредне гране,“ наглашава Ракић.
„Орбанизација“ решење за државе ЕУ
Немачка се, сматра историчар Саша Адамовић, с обзиром на кризу у Украјини, показала као најјаднија земља Европске уније. Имајући у виду да је од 1945. Европа окупирана, имала је проблем са ограниченим суверенитетом, а на примеру Северног тока видели смо да је тај суверенитет потпуно нестао, каже он.
Адамовић се нада да ће се протести одразити и на резултат избора у многим земљама ЕУ, јер овако како је – није добро. Он подсећа да Србија бар једном годишње има инспекције ЕУ које процењују како напредује тај наш пут ка чланству и деле нам лекције али наглашава да бисмо ствари могли да поставимо сасвим другачије.
„Ми треба да направимо мониторинг Европске уније, јер сваких пет година када се заврши мандат Европске комисије све је горе и горе. Зашто бисмо и даље пристајали да и даље истрајавамо на том несрећном путу ка ЕУ? Тако бисмо периодично могли да преиспитујемо нашу одлуку, јер ЕУ није данас оно што је била пре пет, десет, петнаест година. Ми видимо ЕУ која апсолутно није у стању да уради било шта што иде у корист ЕУ, а да не говоримо у корист држава чланица,“ рекао је Адамовић.
Са оваквом политичком структуром нема никаквог бољитка за ЕУ, јер смо видели колики је притисак и уцене претрпео мађарски премијер који покушава да се бави својим националним интересима. Иако су „орбанизацијом“ покушали да плаше европске лидере, Адамовић каже да би управо то могло да буде решење.
Конвергенција криза
Душан Достанић из Института за политичке студије каже да протесте треба посматрати у једном ширем временском опсегу, јер ово није прва криза нити први пут да се излази на улице.
Данас, додаје он, постоји више криза које се не решавају, које политичко-медијски комплекс није у стању да реши на задовољавајући начин.
„Тако се из једне кризу улази у другу, имају кумулативни ефекат и сведочимо конвергенцији криза. На делу имамо аутентично незадовољство грађана, за које не може да се окриви неки страни фактор – Руси или Орбан или сасвим неко трећи. Цела ова ситуација подсећа на крај осамдесетих година прошлог века и ДДР, јер се њихова политичка елита понашала на исти начин,“ нагласио је Достанић.
Левица доживела суноврат
У ЕУ већ дуго имамо кризу лидера, каже Ракић, поготово од одласка Ангеле Меркел с власти. Он сматра да ће владајућа коалиција у Немачкој доживети дебакл, а већ сада се зна да је канцелар Олаф Шолц најгори канцелар у историји те земље по свим параметрима који постоје. Међутим, Шолц тврдоглаво мисли да ће Социјалдемократија опстати само због имена, а реалност је, додаје Ракић, да је левица доживела суноврат.
Лево либерална идеологија, додаје Адамовић, постала је идеологија глобализма и не занимају је национални интереси држава којим припадају па чак ни Европска унија.
„Због спровођења те идеологије, радници, који и протестују, остављени су на цедилу, њихова права нема ко да штити, немају могућност да се синдикално организују као што је то било у прошлости, па је странкама крајње деснице остало да се баве тим старомодним, радничким правима,“ рекао је историчар Саша Адамовић.
Погледајте и: