Расел Пyскливец, геофизичар са Универзитета у Торонту и коаутор наведене студије, наглашава развојну природу тектонике плоча. Теорија није уклесана у камену и још увек проналазимо нове ствари, напомиње он.
Еркан Гун, научник и први аутор студије која је објављена у часопису „Геофизикл рисрч летерс“ наглашава изненађујуће откриће да су сличне геолошке деформације опажене у унутрашњости континенталних плоча, такође догађају и у океанским тектонским плочама.
Деценије научне реевалуације морског дна, коју је педесетих година покренула океански картограф Мери Тарп, показала су да океански базени нису равне површине. Њено сонарно мапирање открило је ровове и масивне планине, посебно Средњо-атлантски гребен, доводећи у питање претходне претпоставке.
Супротно уверењу да унутрашњост океанских плоча остаје крута, нова студија истражује четири висоравни одбацујући идеју да се таква подручја не деформишу. Иако су те висоравни смештене далеко од граница плоча, истраживање сугерише да су изложене силама кидања на рубу пацифичке плоче, где долази до субдукције.
Недостаци новог истраживања
Студија идентификује пукотине и разделне линије које иду паралелно с најближим ровом, што указује на кидање тих платоа. Моделирање динамике тектонских плоча за хипотетске висоравни које се налазе 750 до 1500 километара од најближе зоне субдукције додатно подупире резултате, откривајући да висоравни постају тање и растегнуте током милиона година.
Гун ипак признаје ограничен опсег њихове анализе и изражава наду да ће њихова студија подстаћи даља истраживања и напоре у прикупљању података, преноси „Сајенс алерт“.
„Слање истраживачких бродова за прикупљање података велики је напор, па се заправо надамо да ће наш рад привући пажњу на платое и да ће се прикупити више података“.
Погледајте и: