Откривена невероватна спона између древне цивилизације у Боливији и наше винчанске културе

Прошле године ова сликарка из Лесковца је у Јужној Америци имала четири велике самосталне изложбе, али и једну заједничку са двојицом уметника из Боливије и Перуа. Приказали су своје виђење вредности културног наслеђа, а она се представила фигуринама винчанске културе које годинама осликава покушавајући да им нађе место у светској.

Александра Ана Микарић верује да је Латинска Америка у тренутку када се цео свет врти као без компаса сјајно место за стварање. Место на коме се мисли искључиво о суштинским стварима.

"Латинска Америка је у политичком смислу све време у неком стресу, за њих је ово што се тренутно дешава потпуно природна ситуација. Проналазим сличност са нама, ми смо такође стално на удару, стално у зони несигурности, а једнако нас води жеља за опстанком, јер препознајемо вишевековну борбу добра и зла, то нам је заједничко".

Борба између добра и зла, живота и смрти, види се и на њеним сликама. На великим форматима је, каже, заправо њен животни пут и спознаје до којих долази. А у центру свега акт. Драматично представљена људска фигура.

"Тим актовима покушавам да прикажем начин на који смо дошли, оно што представљамо током свог боравка на овом свету. Наше тело видим као нашу кућу, ништа друго. То одакле долазимо, шта говоримо, на који начин се понашамо, није ништа у поређењу са тиме на који начин, којом врстом енергије зрачимо. Верујем да унутрашња промена може променити и овај свет. То поручујем сликама - рад на себи, на духовној спознаји, духовни раст".

Њени актови лебде у бестежинском стању, баш онако како види себе у овом свету. Да би то дефинисала много јој је каже помогло искуство живота у Латинској Америци, богатство њеног живота, које није само у бојама.

"Можда ме је највише гурнуо у преиспитивање начин на који они виде живот и смрт, како то прихватају. То ме је повукло у препознавање њих као оних који можда знају нешто више, ка оном што бих ја желела да сазнам овде. Њихов однос према смрти је толико природан да оставља без текста. То је сасвим нормалан и природан след живота који прихватају без пуно суза, без пуно речи, као наставак нечега. Веома лепо. Импресивно".

На стваралаштво ове младе уметнице велики утицај имају две фигуре, професор Миодраг Елезовић који је помогао њеној професионалној афирмацији у Србији и Фабрицио Лара. Овај мајстор боја је из познате породице, његов отац и стриц, Густаво и Раул Лара, дали су највећи допринос Боливији кроз историју уметности.

Управо са Фабрицијом Ларом наша саговорница већ годину дана ради на пројекту који открива сличности древне културе Боливије, тијаванако, најважније културе која је претходила Инкама, и наше, винчанске културе.

Иако су из различитих периода, пронашли су спону коју желе да прикажу као заједничко порекло, једнакост свих људи на овом свету, који имају заједничке тежње.

Са Ларом већ годину дана обилази етнографске музеје, археолошке локалитете, консултују се са археолозима, стручњацима, да што боље и веродостојније прикажу оно што је претходило и оно што је данас. Тумарају ходницима времена и проналазе сличности две древне културе.

"Као и у винчанској култури они као да имају неку интервенцију виших сила, као да одају почаст неким посетиоцима из космоса. Они су то приказивали на својим фигурама. Веома ме импресионира када видим умеће тих руку, тог времена, тих цивилизација. Начин на који су они то желели да забележе у вечности".

Микарићева додаје да је, за разлику од винчанске културе, њихова традиција итекако заступљена у модерном свету, присутан је савремени израз са елементима традиције.

"Њихови дизајнери подстичу те традиционалне детаље, на улицама Ла Паза можете видети последњу моду, а у исто време, у истој улици, жену која је обучена потпуно традиционално, "моду" од пре две, три, пет стотина година. Јако ми је жао што се ми толико немарно опходимо према томе, проналазим начин да извршим неки утицај на то кроз моје сликарство. Веома ми тешко пада све то, али то је и одговорност државе и целокупног народа".

Сличности древних култура Латинске Америке и срца Европе, заједничку секцију слика на тему Тијаванако и Винче, представиће у марту у Музеју савремене уметности у Санта Крузу.

"После тога имамо заказану изложбу у Ла Пазу, у другој половини године планирамо да је прикажемо у Европи. Видећемо како ће се даље ствари одвијати. Немири у Француској и другим градовима Европе не дају сигурност за реализацију, али видећемо. У уметности је све веома споро, све што видите ми смо морали да осмислимо и реализујемо много пре тога".

Сликарка додаје да су у току и преговори са институцијама културе код нас, нада се да ће изложбу видети и највећа земља винчанске културе, Србија.

Ова уметница се труди да промовише нашу културу и традицију на сваком кораку, преко својих дела, али и у сваком сегменту живота, па и сервирањем лесковачког роштиља на далеком континенту.

Њене слике фигурина винчанске културе тренутно лебде и у скривеном делу васионе. У оквиру Истарског свемирског програма десет слика Ане Микарић лансирано је у свемир. Послала је и Белог анђела из Милешеве, као порука мира.

Њена нова самостална изложба у Србији за сада није у плану, јер сваког месеца до средине године има заказане изложбе у Јужној Америци.