Србима руше темеље: После деценија тишине, одговор добијају - гуслама

Петру Манојловићу, пореклом из околине Книна, отац је за петнаести рођендан поклонио гусле са две струне. Исте као оне које су изгореле у њиховој кући током Олује, оне које је свирао, али и израђивао његов прадеда.

Дирнуо га је тај гест, почео је на Јутјубу да слуша гусларе. Допало му се, пожелео је да научи да свира;

„Видео сам у томе очување традиције, преношење оног суштинског, што смо, зашто смо Срби“, каже Петар за Спутњик.

Данас има 25 година, добар је мајстор у свом послу, завршио је две средње школе и ону најдражу, Школу гусала.

„Прво се учи рад гудалом, оно је најбитније. Имали смо фразу, највећа тајна лежи у гудалу. Затим се полако уче потези прстима. Мало помало, почињу да се спајају глас и гусле, да се проналази склад између гласа и гусала, да оне прате глас, глас да прати гусле. Једно друго подупиру“, каже млади гуслар и додаје да је свакако требало доста вежбати да се постигне тај склад.

У школи Петар није само свирао, ишао је и у летњи камп у природу, где се спава и учи на отвореном, увече свира поред логорске ватре.

„У кампу највећи фокус је био на учењу, вежбању свирања и певања, али било је и разних других „хајдучких“ акција, гађања луком и стрелом, гађања из пушке, ваздушне, наравно, навлачења конопца, јахања коња и других активности“.

Петар додаје да је у школи упознао различите људе, са различитим интересовањима и пословима, па и оне који су врло мало знали о гуслама, које је водила радозналост.

„Био је и један момак из Жаркова, није имао црногорске, херцеговачке или крајишке гусларске корене, у последњих три стотине година сви његови су из Жаркова, нису имали никакав додир са гуслама. Али он је дошао, желео је да научи. И научио је“.

Петров учитељ, народни гуслар Вукојица Сандић, пореклом из околине Пљеваља, за Спутњик пре свега каже да гусле нису његов инструмент, већ начин живота. Први звук који је чуо кад се родио највероватније је био звук гусала, а његов унук има фотографију са гуслама на којој има три месеца.

Додаје да су сви непријатељи Срба желели да нам одузму, униште, оскрнаве вечно, свето дрво живота, гусле. О томе има и запис, кад је аустријски цар анексирао Босну и Херцеговину. До каквог смо духовног посрнућа стигли, схватио је 2010. године. Идеја да отвори школу и младе учи да свирају се родила у манастиру Троноша. У близини је био фестивал гуслара.

„Ујутро на литургији, уместо сви да обиђу манастир, ушла су четири гуслара и ја, од њих двеста који су могли да присуствују, чак смо били и најављени. Од те четворице само је један знао како треба да се прекрсти. Направио сам анкету међу присутнима, црква је била пуна, само двоје је пријавило да слуша гусле. Нашу веру сачували су манастири и криво гудало, а гудало је тог јутра било одвојено од цркве, зато сам основао школу, да би сачувао традицију и веру“.

Са шесторицом пријатеља дуго је припремао програм рада, да би дошли до тога како да на најлакши начин полазници савладају најважније ствари. Испоставило се да су радили добро, школа је пуна, овог фебруара је у њој, у главном граду Србије, 62 ученика.

После Београда, Сандић је отворио школе и у Новом Саду, Бијељини и Пљевљима.

На питање откуд толико интересовање за гусле, каже да је то потпуно природно, звук гусала нам је у генима, али су свирање и слушање диктирале политичке прилике. У Првом светском рату изгинула је трећина народа, свака кућа је била завијена у црно, скоро свака остала је без гуслара.

„Краљ Александар је тога био свестан, зато је организовао „Гусларске утакмице“ у Београду и Сарајеву у Алипашином мосту. Организоване су „утакмице“ да би се гусле вратиле у српске домове“, каже Сандић.

Додаје да су ипак више страдале после Другог светског рата. Комунизам није бранио гусле, али су забрањене песме о краљу и српским јунацима, јер подривају братство и јединство. Певало се, каже, само о Сутјесци и Неретви.

„Гуслари су били људи који су у срцу и у души Срби, они нису хтели да певају те накарадне, измишљене песме, тако да су гусле поново замирале. Нису их слушали управо они који су желели да направе страшне промене, да сруше српски дух, идентитет, морал, веру, културу. Ако би негде и пустили гуслара, рецимо на филм, то је увек био неко ко не зна, ко је први пут узео гусле, глумац који вам квари слух“, каже Сандић и додаје да је тако стваран и отпор према гуслама.

Омладина сада, каже, са највећим задовољством и радошћу слуша гусле. Верује у доброј мери захваљујући његовој школи кроз коју је прошло преко хиљаду људи. Све дворане су им постале тесне.

„И Коларац нам је постао тесан, то место са 900 седишта не може да прими све заинтересоване, по две стотине људи остане напољу“.

Петар Манојловић је први јавни наступ имао већ након пола године школовања. Имао је, каже велику трему, био несигуарн, али је изгурао. Сада уме да свира све, а највише воли римовани десетерац.

„На последњем наступу у Руском дому свирао сам народну неримовану песму „Ропство Јанковић Стојана“, а највише је римованог десетерца писао чувени Радован Бећировић Требјешки, затим књижевник Божо Ђурановић. Има и добрих савремених писаца. По мени, тренутно је најбољи писац римованих десетераца Славко Перошевић“.

Програм Манојловић прилагођава публици, а често је има на приватним весељима. Па и на журкама људи воле да пресеку, да чују гусле. Често их се ухвати и у дружењу са својим пријатељима, реакције су, каже углавном позитивне.

Сандић додаје да не треба на овоме стати, гусле треба још приближити народу, треба ту везу, каже, пробудити. На крају разговора учитељ више од 1000 гуслара каже шта су по њему заправо гусле, инструмент који је опевао све српске јунаке, њихова херојства, али и нежност, њихове љубави, све историјске догађаје свуда на Балкану где живе Срби.

„Гусле су опојно надахнуће за врхунско прегалаштво и свесну жртву за све људске ненадмашне врлине и вредности на којима се плету венци вери и слободи. Нису само музичка кутија, већ звучни пергамент народа српског. Оне су српска историјска читанка и буквар. Уче нас да не смемо заборавити ко смо, шта смо и одакле смо. А од тога још битније, што нас вечито подсећају да човек, пре свега, мора бити човек“.