Технолошки напредак довео је до убрзаног развоја вештачке интелигенције која нуди и опцију пружања емотивних услуга људима. Романтични чет-ботови нуде утеху и разумевање усамљеницима, али поред тога складиште и њихове најинтимније податке, као и исповести. Последице овакве интеракције тек ће се показати, као и домети саме вештачке интелигенције.
Неке од платформи прикупљају изузетно приватне информације, попут употребе лекова или сексуалног здравља, а скоро 90 одсто оваквих апликација може да продаје или дели податке корисника у сврху огласа. Они неретко не испуњавају ни минималне безбедносне стандарде, а откривено је да ове апликације користе чак и до 24.354 кодова или података у минуту коришћења апликације.
Аутор и некадашњи уредник научно-филозофске емисије „Гозба“ на Радио Београду 2 Александар Лукић анализира овај проблем од почетка, односно од самог појма „вештачка интелигенција“. Он овај термин сматра наметнутим, истичући да се ту не ради ни о каквој интелигенцији, већ само о унапређеном софтверу који садржи гомилу информација и који ради по задатим параметрима. Ове машине имају моћну меморију и моћан алгоритам, али се никако не могу сврстати у форму било какве интелигенције, јасан је Лукић.
Интелигенција подразумева умност. Довољно је да се преведе реч „интелигенција“ на српски и схвати да је то заправо „ум“. То праве или Бог или природа сама, природа као таква. Не може човек то да направи, а поготово што се види да то све заправо и јесте имитација човека. Вероватно може програм да се усаврши, па да се не препознаје разлика, али увек ће остати чињеница да ту нема никакве аутономије воље, онакве каква постоји код природне, односно божанске интелигенције, рекао је Лукић за Спутњик.
Слобода личности
Филозоф Лукић верује да, шта год да се догоди, треба имати у виду да те машине, колико год биле „способне“, нису слободна бића. Њих не одређује логосност, односно словесност, а то је управо оно што опредељује људску природу. Насупрот човеку, односно организму, каже он, стоји машина, односно механизам. Са машином се не може повезати идеја личности, што је по Лукићевим речима, најузвишеније.
Ако говоримо о личности, логосности, словесности, онда тиме улазимо и у емоције. Веома је тешко говорити о емоцијама које може да произведе нека машина. Она само може да, захваљујући алгоритмима, одглуми емоције, али оне нису стварне. Машина не може да покаже страст, нити може да жуди, а оно што је битна одлика живота управо је жудња. Човек стално жуди за нечим, а онда кад престане да жуди, онда престане и живот.
Вештачка интелигенција, па самим тим и „романтични роботи“, не могу се никако изборити ни са самим појмом слободе, што је по Лукићу основни услов за постојање личности, која је саткана од емоција и страсти. Да би се тако нешто постигло, појам слободе се мора одбацити или релативизовани, будући да „слобода и механика никако не иду заједно“.
Творац, појединац и глобализација
Лукић признаје да киборзи и роботи могу поседовати облик суперинтелигенције, али само у смислу квантитативних параметара, док се истовремено све време зна да је њихов творац човек.
За сваку машину се зна ко јој је творац, а што се тиче нашег Творца, ми морамо само да верујемо, не можемо никако да знамо.
Спутњиков саговорник напомиње да свет, очигледно, иде ка путу усамљивања и одустајања од колективног духа, као и десоцијализацији, иако је човек сам по себи истовремено и социјално биће и индивидуа. Појединачне културе се томе опиру, али тај отпор неће вечно трајати. Постојање народа и посебних култура подразумева партикуларитете, каже Лукић, али глобализација тежи да их поништи.
Мислим да постоји агенда која промовише социјално дистанцирање, то смо имали за време тзв. пандемије у смислу стварања света појединаца, како би могла да се формира једна глобализована светска власт. То и јесте идеја глобализације и можемо слободно рећи да је све ово што се тиче вештачке интелигенције део те агенде којом се остварује глобализација, рекао је Лукић.
Поједини сегменти глобализације већ су продрли у многе поре широм света, па чак и код „великих“ нација које се и даље одупиру, представљајући једину наду да ће тај процес „атлантистичке глобализације“, како је Лукић описује – пропасти. Те земље, попут Русије и Кине, такође нису у целости критичари ширења „глобалног села“, али му се зато у одређеним сегментима оштро противе.
Шифра Постања
Основни проблем који Лукић истиче јесте то што се овим методама човек ставља на место Бога. Уколико се каже да је човек у стању да створи интелигенцију, односно да вештачким путем створи неко друго умно биће које није човек, онда се човек представља као творац и тиме се „упада“ на место Бога. То смо, каже он, већ имали у историји и тада су цивилизације пропадале.
Не може се са сигурношћу рећи да ће тренд вештачке интелигенције која замењује људе, па и у романтичном смислу, завршити победом једних или других, односно организма или механизма, али оно што Лукић сматра извесним јесте борба између глобализације, која за собом вуче роботизацију, и појединих народа, нација и религија које се боре за очување оног што је људско. Та велика борба, сматра он, водиће се око тога на који начин ће се тачно спровести глобализација, односно униформисање света, па у склопу тога и на који начин ће се остварити агенда око свеопште дигитализације и промовисања онога што се назива вештачка интелигенција.
Лукић верује да се тај термин подмеће у циљу изједначавања онога шта је човек створио са самим човеком, те да се тај изум слободно може назвати „вештачком имитацијом“.
Нешто што наликује човеку у тој агенди тежи да створи машину која би личила на њега. Каже се у Библији да је Бог створио човека по лику своме. Тако и човек ствара роботе по лику своме. Дакле, поента читаве приче јесте у томе да се направи нешто што човек неће препознати да није човек, закључио је Лукић.