Свако време има хероје спремне да одбране љубав и доброту

У разговору са Спутњик Буквић открива зашто је решио да стане иза камере, шта је научио од Мире Бањац и Пурише Ђорђевића, а шта од Лијама Нисона и Лика Бесона и због чега сматра да професија глумца носи велику одговорност.

- Имам жељу већ десетак година да испричам једну причу из детињства. С обзиром да сам радио дуго у Француској, гледао сам како настају филмови и схватио сам да би се изабрала добра тема, она мора да буде проживљена и лична. Толико тога се дешава у овим нашим крајевима, а не причамо о томе. Постоји дивна пословица: „Орхидеје расту на ђубришту“. Да бисмо имали добру драму, морамо да имамо подлогу, живот који је упознао драму. Дванаест година у Паризу ми је дало до знања да у Француској мањка драме. Имају велику продукцију - око 250 филмова годишње од којих одређени број нема драмску подлогу, јер редитељ једноставно није доживео драму у свом животу. Није им, рецимо, нестало струје од 1945. године. Нису имали озбиљнијих друштвених трвења, осим револуционарних када су се на улицама бранили закони социјалне природе. Онда сам схватио да би ми требало да се бавимо нашим орхидејама и ископао сам причу која ме је надахнула да напишем сценарио за дугометражни филм радног наслова „Антиталенти“ који је у развоју. Спремајући се за тај филм написао сам кратки филм надахнут ликом деда Панта који је оригинално инспирисан животом моје баке. Желео сам да кратким филмом испричам причу о својој баки која је до краја живела достојанственим, честитим и лепим животом. Била је радосна до краја и желео сам да покажем како старост и усамљеност могу имати и лепу страну.

- Научно-фантастична. Мира је једна топла, дивна, ведра госпођа која у свакој улози плени. Да статира у трећем плану, она својим бићем призове пажњу публике. Мира је Сремица, а моја бака је била Банаћанка, па сам мислио да би она била идеална. Мало сам се бојао како ће реаговати имајући у виду њене године, она је пета најстарија глумица у свету. Али, схватио сам да се она радује сваком радном дану, да њу посао одржава, даје смисао и пулс животу. Донела је ону дозу радости коју је имала моја бака када је живела своје последње дане и захваљујући њој овај филм је дирљив и емотиван.

- Требало би да се бавимо темама које нас дирају, животом наших грађани на почетку 21. века и данас. Можемо се бавити децом, животима наших родитеља, наших државника, људима у расејању. Имамо скоро пет милиона људи ван земље, а филмска камера никако да оде да сними живот, рецимо, нашег човека који живи у Француској и који је 20 година провео по ратиштима, потуцао се по разноразним гудурама као југословенски, па српски војник, па је касније био у Легији странаца и после две деценије добио пасош и право да живи нормалним животом. Најбоља тема је она која је непретенциозна, која има за циљ да исприча малу причу, а да се обраћа универзалном гледаоцу.

- Сви ми мање или више током свог одрастања доживљавамо неку врсту насиља, тога има свуда. Од тога пате и Американци, Руси, Срби. Насиље нема националност ни пол. Пате једнако и жене и мушкарци. Можда више жене. Не желим да мерим, али психичко злостављање јесте скрајнута тема. Серија „Азбука нашег живота“ настојала је да рашчлани све замке на које људи наилазе. Појединац и не зна да је малтретиран, а када то схвати, осећа губитак самопоуздања и достојанства. Тада се налази у мрачној ћелији, нема снаге да говори о томе ни својим најближим. О томе говори ова серија, теми која никако да дође на ред, јер смо доживљавали друге врсте агресије - физичке, ратне, разноразне егзодусе.

- Велики изазов је када вам понуде улогу која ће изазвати у најмању руку амбивалентну реакцију или ће људи чак почети да вас мрзе. Мени је Вељко донео изазов да покушам да оправдам негативца, а то сам урадио тако што сам схватио да се ради о болесном човеку, о патолошкој љубомори, када човек у сваком тренутку има осећај да га партнер вара. Ми смо сви данас мање или више полунормални јер живимо живот који превазилази човеков ритам. Вељко једноставно изгуби контролу и из њега изађе оно најцрње.

- Схвативши пре десет година да ја нисам лик који тумачим, него да сам много удаљен од онога што се дешава мом лику, успео сам да направим једну врсту бедема и то ми помаже. Тај осећај да се то што се дешава мом лику не догађа мени, много ми значи у ситуацијама када морам да снимим нешто што ми не прија, када сам понижен, а то је оно што се дешава Урошу Перићу.

- Игром случаја ја за то дело Бранимира Шћепановића знам 20 година. Читајући га доживљавао сам невероватне слике у мом уму и машти, то је дубоко утицало на мене. Када су ме пре три године питали да ли бих радио ту новелу, насмејао сам се, а када сам чуо име Пуриша Ђорђевић, обрадовао сам се. Сарађујући са њим, схватио сам да је човек жив док год жели да доприноси, док његово постојање има смисла. Пуришу је одржавала љубав према филму, према вери да лепота може заиста да утиче тако да свет промени на боље. Дирљиво је и лепо било видети да деведесетосмогодишњи дечак и даље остварује свој сан. То је за наук свима нама који имамо осећај учмалости и депресије.

- Апсолутно. Успели смо и то не само у оквиру нашег језичког говорног подручја него и у Естонији, Паризу, Палм Спрингсу, Истанбулу, Локарну. Где год се појавио изазвао је френетичну реакцију, ако не и стојећи аплауз. Оно што је значајно у овој причи јесте што су обични људи хероји и мали људи доносе преокрете у великим биткама. Ја верујем и дан данас да мали човек има велику моћ, али ми данас - због јављања роботике и вештачке интелигенције - доживљавамо своје место као нижеразредно. Ја се са тим не могу сложити. Верујем да свако време носи своје хероје и верујем да би се и у овом дигиталном свету појавили појединци који би били спремни да помогну другом различите вере, заједници, опстанку човечанства, љубави и доброте.

- Сви велики људи које сам срео у досадашњој каријери били су доступни, обични, пристојни и уљудни. Што је човек успешнији он је једноставнији. Мислим да је то суштина успеха – да останеш оно што си био када си се родио, што си био у детињству, па у младости, кроз каријеру до старости. То ми је дало упуте како би и ја требало да се понашам.

- Позоришна сцена је издугнута метар изнад земље и људима који ходају по њој даје позицију са које постигну успех или изазову блештавост у очима посматрача. Када се спусти са те сцене човек се не спушта на ниво земље, већ испод земље. Што је сцена бљештавија, то је понор мрачнији и дубљи. Овим речима Љубомир Симовић објашњава судбину глумаца. Бити у фокусу великог броја људи и континуирано проналазити снагу и радост да се поново попнеш и да поново засијаш, лакше је када је човек млад. Зато није лако остати глумац као Мира Бањац.

- Велика је то одговорност. Глумац може бити забављач, глумац нас може подсетити на неке догађаје из историје који су одлучили ово време у коме живимо. Од глумца зависи да ли ће се мање или више псовати у школама. Глумац је огледало друштва, заједнице. Обичан гледалац ретко може да препозна шта је у глумчевој игри сценарио, режија, а шта он сам. То је комплексна професија коју јако волим и за коју схватам да је друштвено веома битна.

- Не оптерећујем се превише будућношћу. Трудим се да живим сваки дан као да је последњи. Волео бих да успем да испричам неке приче и као сценариста и као редитељ, али и ово до сада је било супер. Планирам на лето следеће године да снимам филм „Антиталенти“, а последње што сам радио је француски филм „Сулак“ о животу Бруна Сулака и његовог пријатеља Стива, романтизовану драму о пљачкашима који су шездесетих обележили подземље Француске. Нико не зна како се Стив заиста звао – да ли Радиша Јовановић или Новица Живковић. Био је из Лесковца. Имао је два пасоша и нико никада није могао да установи ко је заиста био Стив.