Није тајна да је Јокић најбољи играч на свету.
Али исто тако није тајна да он не тражи да буде у центру пажње, да не тражи да се само о њему говори. Стално ставља тим у први план. И док се то код нас донекле и подразумева, па је често припадницима медија и досадно да чују реченицу „нисам битан ја, битан је тим“.
То се у Америци не подразумева.
Никола их пратично учи тимској игри, тимском односу према игри.
Гледали смо годинама Леброна Џејмса како се буса у груди после добрих потеза, гледали смо Стефа Карија како гестикулира после убачених тројки, раније и Мајкла Џордана и Кобија Брајанта који су желели да буду не већи од осталих играча и саиграча, већ већи од целе лиге.
Сада имамо Николу Јокића који се, приликом подизања трофеја намењеном шампиону НБА лиге не види у првом плану. Већ стоји у четвртом реду заједно са супругом и ћерком.
Потом изађе да узме индивидуални трофеј намењен МВП-ју, а новинарка буквално пре тога моли тренера Мајкла Мелоуна да га похвали јер је, како каже, свесна да Јокић неће говорити о себи.
Никола Јокић
© AP Photo / Jack Dempsey
Сви претходно наведени играчи, најбољи у историји, волели су највише да играју индивидуално. Да узму лопту и решавају нападе. Тако се и игра баскет на улицама, рецимо, Бруклина. Један на један. Дриблинзи, надмудривање, шоу, скакање, снимање телефоном и избацивање на друштвене мреже када се неко оклизне или падне. Таква је култура.
Има тога и на бетонским теренима у Србији, наравно, али код нас се више игра три на три, праве се акције, траже се асистенције, а, када је то неопходно, иде се један на један, често у игри леђима. Једноставно, другачија је култура.
А, управо ту нашу културу Јокић је пренео на Нагетсе прошле сезоне и одвео их до трофеја.
Имао је Јокић срећу да му се догоди франшиза која ће да га разуме и да му пружи шансу, да га препозна као играча, али касније, када су схватили шта имају, могли су мало и да се колоквијално речено повуку, заједно са феноменалним тренером Мајклом Мелоуном, па да донекле препусте да Јокић „измисли“ до краја систем игре који највише прија њему. И да се потом сви прилагоде.
Овај систем који је изграђен можда јесте иновативан у односу на оно што је виђено до сада, али има корене у тимској игри коју је Никола понео са собом из Сомбора и Србије. За разлику од неких НБА тимова где би и четири лопте биле недовољне, где се форсирају шутеви у трећој секунди напада, где играч узме лопту и иде да решава напад без помоћи... У Денверу је у питању нешто друго. Зато и јесте шампион.
Јокић са позиције центра игра плејмејкера, а често се дешава да у нападу већина играча у тиму додирне лопту.
Много тога се базирало и базира се на игри пик ен рола између Јокића и Џамала Марија, али остали играчи не стоје приликом напада, као што је то случај са многим другим екипама. Док траје пик, остали играчи се крећу, утрчавају испод обруча и често добијају лопту.
Знају да ако остану сами – дају кош. Јокић ће их пронаћи. Ако буду стајали у месту - неће добити лопту. Ако буду утрчавали и правили ситуацију себи да остану сами - добиће лопту и даће кош. Избор је лак. На тај начин Никола их је додатно приморао да играју тимски.
Јокић је рецимо пронашао праву улогу Арону Гордону, али зна да пронађе и тројкаше и обезбеди им позицију. Сви су задовољни. Сви доприносе. Јокић јесте главна звезда, али он игра за тим, да сви остали буду бољи.
Показао је Никола Американцима да најбољи играч света није онај који постигне 50 или 60 поена по утакмици а његов тим изгуби, већ онај ко чини саиграче бољим играчима, а његов тим победи. Ако притом убележи трипл-дабл, још боље. Ако му затреба једна асистенција до трипл-дабла, Никола неће сигурно форсирати да дође до 10.
Видећемо да ли ће убудуће и други тимови покушати да „копирају“ Јокићев систем, или ће наставити по старом. А, већ крећу приче да тимови, односно франшизе, желе високе играче који знају да додају и разигравају екипу.
Неко рече да је НБА лига - лига преписивача.
Како било, Јокић им је последњих година објаснио како се игра права кошарка. Неко би рекао - српска илити југословенска кошарка.