Годишњица убиства премијера Зорана Ђинђића /фото/

Председник Демократске странке Зоран Лутовац положио је цвеће на гроб Зорана Ђинђића на Новом гробљу у Београду. Пошту су паљењем свећа одали и члан обезбеђења покојног премијера Милан Веруовић, заменик председника Демократске странке Драгана Ракић, некадашњи премијер Зоран Живковић, као и велики број грађана.

Зоран Ђинђић, председник Владе Србије, убијен је у атентату 12. марта 2003. године На положају првог човека Владе Србије налазио се од 25. јануара 2001, када је заменио Миломира Минића који је водио прелазну владу од краја октобра 2000.

Рођен је у Босанском Шамцу, 1. августа 1952. Гимназију је завршио у Београду, где потом уписује студије филозофије на Универзитету у Београду.

Током студија показивао је склоност политичком делању. Био је активан у студентским асоцијацијама на Филозофском факултету. У то време је био је изразито лево опредељен и углавном се изјашњавао као анархиста.

Успело му је да се наметне у Савезу студената Филозофског факултета. Већ тада је привођен. Суђено му је у Љубљани новембра 1974. Шесторицу тада процесуираних студената избавио је притисак међународне јавности.

Основне студије на Филозофском факултету у Београду окончао је 1974. године. Школовање је наставио у Немачкој, у Констанцу, где је докторирао је 1979, тезом „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“. Ментор му је био, како је често наглашавано, знаменити Јирген Хабермас, један од најистакнутијих филозофа и политичких мислилаца друге половине 20. века.

У Југославију се вратио 1989, када са групом од 12 интелектуалаца, учествује у обнављању Демократске странке. Од тада, до трагичне смрти марта 2003. године био је посвећен практичној политици.

Јануара 1994. године успело му је да се избори за челно место Демократске странке, наместо Драгољуба Мићуновића. На челу Демократске странке налазио се до смрти марта 2003. године.

Био је међу првацима опозиције режиму деведесетих. Предводио је више политичких акција и опозиционих асоцијација у борби против власти Слободана Милошевића.

Као један од челника коалиције „Заједно“ 21. јануара 1997. године изабран је за градоначелника Београда.

Ђинђић је био једна од кључних личности политичких промена 2000. године, као шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање Демократске опозиције Србије (ДОС) за савезне изборе 24. септембра 2000. Био је то, показало се, крај режима Слободана Милошевића.

Амерички недељник „Тајм“септембра 1999. године, уврстио је Ђинђића међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума. Добитник је угледне немачке награде „Бамби“ за 2000. годину у области политике, а 2002. у Прагу је примио награду Фондације „Полак“ за допринос развоју демократије у Србији.

Аутор је више научних радова из области филозофије и политичке теорије. Бавио се и превођењем и политичком публицистиком.

Погођен је хицем у груди, у дворишту зграде Владе Србије, у 12.25 часова. Имао је 50 година. Његов телохранитељ Милан Веруовић је том приликом рањен.

Одмах после убиства проглашено је ванредно стање и покренута акција „Сабља“, која је претходно већ била припремљена у склопу намераваног обрачуна са организованим криминалом.

Ванредно стање прогласила је Наташа Мићић, тада вршилац дужности председника Србије.

Том приликом су похапшени, а након троипогодишњег процеса и осуђени, чланови криминалне групације назване „земунски клан“ чији су припадници и сарадници били међу организаторима и извршиоцима убиства. Међу извршиоцима налазили су се и припадници Јединице за специјалне операције, потом расформиране. Како је пресуђено, Милорад Улемек Легија, осуђен затим на 40 година, наредио је Звездану Јовановићу, ветерану ЈСО, да убије Ђинђића.