У новој књизи „Авион за поноћ“ Латиновић отвара дилему отићи у Санкт Петербург или остати у Београду и док води читаоце кроз прошлост анализира актуелни тренутак и друштвене проблеме који га тиште.
„Када сам био млађи нисам имао дилему да ли да путујем, али сада су путовања постала велика досада, јер када возите ауто-путем или летите авионом ви не видите ни поље маслачка, ни кућу, ни брдо. Треба испунити нечим тих досадних понекад и 15, 16 сати путовања и ја то чиним размишљањима о разним стварима. Један део тих размишљања пренео сам у књигу“, каже Латиновић за Спутњик.
Пишући о Београду лауреат Виталове награде за роман „Сто дана кише“ желео је, каже, да скрене пажњу на поједина места поред којих често пролазимо, несвесни историје коју крију:
„Највећа тајна Аутокоманде су Топовске шупе, место где су страдали сви кикиндски Јевреји, мушкарци, жене и деца су били на Сајмишту. Ту се у једном дану десио геноцид и ја се тог страдања присетим кад год прођем туда.“
То само Русија може
У фокусу књиге Милоша Латиновића је и Санкт Петербург:
„То је предиван град, велико чудо пре свега. Како мој отац каже – 'То само Русија може'. Волим да шетам Санкт Петербургом, волим Петерхоф, Ермитаж. Био сам три или четири пута у различитим периодима, први пут као студент 1982. у време Совјетског Савеза. Санкт Петербург ми је један од дражих градова, другачији је од Москве која је мегаполис и коју је тешко савладати. Осим тога, у Санкт Петербургу се одиграва радња многих романа руских писаца које волим, па и Јесењин је ту настрадао, у хотелу у којем сам и ја боравио“.
Поред руских великана појављују се у књизи „Авион за поноћ“ и Црњански, Нушић, Крлежа, Молијер, Бодлер, Шекспир…:
„Када бисмо данас читали Нушића, онако како треба, када би га читали они који би требало да га читају, свет би био другачији. Да не говоримо о Достојевском или Маркесу.“
Латиновић каже да је током одрастања био велики Европејац и да је Југославију и Балкан одувек доживљавао као део Европе:
„И данас мислим да је тако. Путовао сам том Европом крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година. Европа је тада имала границе које сте могли да прелазите са пасошем, али нисте имали оволику острашћеност. Тренутно имамо толико неуралгичних тачака које су горе него пре 50-60 година – од Брисела који као копча држи Валонце и Фламанце до Шпаније, њене Каталоније, Баскије. Па онда Корзика, Јужни Тирол… можемо да идемо целом Европом. Веома ми смета што смо ми на Балкану потпуно несвесни своје позиције у свету и наше блискости. Балкан је породио три цивилизације и треба да се држимо свог пута. Он мора да има ослонац ка Европској унији, али то није идеал нити је нешто ново. Турска империја је била озбиљнија држава“.
Трудимо се да одржимо пламен својих оснивача
Ту нашу јединствену позицију да смо и исток и запад на најбољи начин је, подсећа Латиновић, афирмисала Мира Траиловић још шездесетих година када је основала Битеф театар, иницирала Битеф фестивал доводећи театре и уметнике из читавог света.
Мира Траиловић и Јован Ћирилов
© Фото : Спутњику уступио Битеф
Тридесет пет година касније директор Битеф театра примећује да ипак не достижу оно што је велика Мира успешно радила:
„То је нешто што смо ми можда изгубили у времену, иако се боримо и трудимо да одржимо пламен својих оснивача. Иде врло тешко и некада нисмо задовољни, али мислим да би Мира, када би се сад појавила однекуд, ипак била задовољна, јер би уочила да нисмо издали аманет. Можда смо ми мање агресивни, мање продорни у односу на њу која се са успехом борила у свету који је био апсолутно мушки. Можда би њој данас било лако, можда би јој било и досадно“.
Да се Битеф, по јасном аманету Мире Траиловић труди да буде актуелни и другачији и да намеће питања и теме које су понекад горке пилуле, сведочи и избор представа које покушавају да на препознатљив уметнички начин одговоре на актуелни тренутак - реч је о представама које се баве правима жена:
„Без обзира што су жене храбрије, смелије и самосталније, још увек живимо у свету обесправљених дама. Имали смо представу 'Прима фацие' чија су сва извођења распродата, следи представа о Душану Васиљеву који је писао изузетну антиратну поезију, а ми живимо у перманентном рату. Имаћемо и причу о еутаназији, последицама абортуса и насиљу између брачних партнера. На Битефу је да намеће таква питања и трага за одговорима“.
Погледајте и: