Аутор филма „Досије Косово – Погром“: Приказана је једина истина злочина

Осморо Срба убијено је на кућном прагу, 4.000 људи је трајно расељено, 900 кућа и станова разорено, 35 цркава и манастира Српске православне цркве оштећено и уништено, међу којима је 19 споменика културе првог реда, у трагедији која је почела 17. марта 2004. године.

Ауторка серијала Досије Косово, Слађана Зарић за годишњицу погрома на Косову најављује ново документарно остварење управо о овим дешавањима.

Зарићева истиче да, после две деценије, знамо шта се заиста догодило 17. марта 2004. године:

„Када гледамо изворе, наше изворе, српске изворе и када рецимо читамо међународне изворе, морам да признам да су многе међународне како хуманитарне организације тако и невладине организације од Хјуман рајтс воча, Међународне кризне групе, радили извештаје о томе шта се тих дана дешавало, који злочин је почињен, о терору који се дешавао та два до три дана и ту се заиста сви извештаји и поклапају. Тако да заиста, после 20 година, имамо јединствену слику и јединствени приказ тог злочина“.

Говорећи о томе како је дошло до погрома, Слађана Зарић је рекла да постоји консензус око тога, те да је све почело 16. марта увече када су се три албанска дечака удавила у реци Ибар.

„Тако је све почело. Онда је кренула манипулација, кренула је прича о томе да су, како се говорило, бандити, Срби, јурили те дечаке и натирали их на тај начин у смрт, односно приморали их да скоче у Ибар. Уследила је међународна истрага. Међународни тужилац који се бавио тиме је рекао да ту не постоји никакав криминални акт“, објашњава Зарићева додајући да је причу пласирао Хаљид Барани, самозвани борац за људска права.

Барани је, наводи ауторка филма, познат по томе што је и током 1999. године тврдио да су Срби спаљивали Албанце у Трепчи, да би касније америчким новинарима Волстрит журнала признао да је то била само непроверена информација, да он није био сведок свега тога, али да се „ето од Срба то могло очекивати“.

Лавина је 17. марта кренула и процена међународне заједнице је да је било између 50 и 70 хиљада Албанаца на улицама градова Косова.

Када причамо о 17. марту, како Зарићева наглашава, заиста причамо о једном од најтрагичнијих, ако не и најтрагичнијем догађају у модерној српској историји који се десио првенствено у једном дану.

Указује на то да људи слабо знају шта се дешавало у мартовском погрому. Главна асоцијација је да је то догађај када је запаљено неколико цркава.

„Тада је убијено осморо људи, 900 људи је било повређено. Одлучила сам да направим хронологију догађаја и ја заиста пратим шта се дешавало у ком граду, у ком селу на Косову и Метохији и та хронологија иде из сата у сат“, прецизирала је ауторка филма.

Према њеним речима, хронологија показује да је све било организовано.

„Не може 50 до 70 хиљада људи да се тако спонтано окупи и да одједном крене да пали српске куће, да туче старе људе. То су врло потресни архивски снимци људи који говоре о свему томе. Страшно је што су то били старији људи и што нам сада остају само архивски записи, ти људи више нису живи“, рекла је Слађана Зарић.

Као једну од трагичнијих прича издваја дешавања у Приштини, где је око 120 Срба живело изоловано у згради.

„Они су живели као у једном гету. Деца су се играла, добацивала лоптом у ходницима зграда јер нису били безбедни. И сад можете да замислите тих 120 људи који су у згради и да хиљаде демонстраната долази испред зграде са жељом да их убије, са жељом да пали, са жељом да руши. Мени лично та маса, тај хук масе, било је нешто о чему сам данима размишљала јер ти људи нису убијени, ти људи су линчовани. И то је заиста оно што је страшно. И ја препоручујем свима да погледају тај филм“, каже Зарићева подсећајући да се све дешавало на 33 локације на КиМ.

Слађана Зарић открива да у филму постоји изјава једног УЧК војника који каже да је све било организовано много раније и да су они дошли већ у децембру и почетком јануара у Митровицу и да се само чекао тренутак.

„Оно што је кључно је питање шта су Албанци хтели са погромом. Моје мишљење је да су првенствено хтели да очисте оно што нису завршили 1999. године. Фактичко стање пре 17. марта је да је 250.000 људи због терора, убистава и свега онога што се дешавало било приморано да напусти Косово. Срби су им сметили. С једне стране су желели да етнички очисте, што и говори о шест градова, девет села, 4.000 људи трајно расељено. С друге стране, желели су да убрзају процес независности“, сматра Зарићева.

У филму говоре и официри и генерали КФОР-а међу којима и италијански генерали који су одиграли кључну улогу у заштити Пећке патријаршије и Манастира Високи Дечани.

„Пробајте да замислите како то изгледа да се ви налазите сами са својом децом у једној кући и да је око вас на хиљаде демонстраната који су бесни, који бацају молотовљеве коктеле, бацају каменице и који имају само једну жељу, да вас ту више не буде. Тако да мислим да су ти људи, то није мали број људи који је то доживео и морамо да имамо много више поштовања, разумевања и сазнања за оно што су они доживели. И порука овог филма јесте да се то никада више никоме не догоди“, објаснила је Зарићева.

Емитовање документарног филма Досије Косово – Погром биће 17. марта у 21 сат на Првом програму РТС-а.

„Све филмове серијала Досије Косово, а ово је четврти филм, превела сам и на енглески и на албански језик, зато што бих волела и да Албанци погледају ту страну приче и да знају шта се све дешавало. За Жуту кућу је било интересовања, тако да ће Жута кућа бити приказана и у некој другој земљи“, истакла је Зарићева.

Према њеним речима, на нама је да радимо и понудимо, а истина ће једног дана доћи.

„Али првенствено хајмо ми да знамо истину. Зато су ти филмови доступни на Јутјубу и зато ће истог дана после премијере на телевизији филм у српској и енглеској верзији бити доступан на Јутјуб каналу РТС-а Мерила времена, где се иначе налазе сви филмови чији сам ја аутор“, поручила је Слађана Зарић.