Међународни тим научника на челу са палеонтологом Ентонијем Фиорилом и професором геологије на Универзитету Аљаске у Фербанксу Полом Мекартијем, покушао је у последње две деценије да интегрише седиментологију, палеонтологију диносауруса и палеоклиматске индикаторе, а геолошка формација коју сада истражују стара је око 90-100 милиона година.
„Оно што нас је заинтересовало када смо проучавали стене овако старе је да је то приближно време које се сматра почетком Беринговог копненог моста – везе између Азије и Северне Америке. Желимо да знамо ко га је користио, како га је користио и какви су били услови“, рекао је Фиорило, пише Физ.орг.
Проучавање палеоклимата може помоћи у разумевању данашњег све топлијег света, кажу аутори студије.
„Средина периода креде била је најтоплија тачка тог периода, а формација Нанушук даје слику како неки екосистем на великој географској ширини изгледа кад је планета топлија“, каже Мекарти.
Богати налази
Формација Нанушук је слој седиментних стена дебљине од око 250 до 1500 метара у централном и западном делу региона Норт Слоп.
Научници су тамо пронашли око 75 фосилних трагова и других показатеља приписаних диносаурусима који су живели у области реке или ушћа.
„Место је било невероватно богато отисцима стопала диносауруса“, каже Фиорило.
Међутим, како је навео, једна локација се истицала. Истраживачи су схватили да стотинама метара ходају по прастаром пределу.
„Тамо смо пронашли велико усправно дрвеће са малим дрвећем између и лишћем на тлу. На тлу су били трагови и фосилизовани измет. Нашли смо бројна фосилизована дебла, нека са пречником од пола метра“, рекао је научник.
Формација Нанушук садржи стене морских и неморских карактеристика и састава, али је истраживање фокусирано првенствено на неморске седименте изложене дуж горњег тока реке Кукпаурук.
„У студији смо посматрали релативне фреквенције различитих врста диносауруса. Интересантно је да су биљоједи са две ноге очигледно били најбројнији“, каже Фиорило.
Биљоједи на две ноге су направили 59% пронађених трагова, биљоједи на четири ноге 17%, а птице 15% трагова.
Занимљива је релативна учесталост птичјих трагова, а аутори студије истичу да се скоро половина северноамеричких приобалних птица размножава током топлих месеци данашњег Арктика.
Велики број фосилних птичјих трагова уз реку Кукпаурук сугерише да је топли палеоклимат био сличан покретач за птице из периода креде.
Влажно и топло место
Анализа изотопа угљеника у узорцима дрвета показала је да је та област добијала око 175 центиметара падавина годишње. Ови подаци о повећаним падавинама током средњег периода креде подржавају глобалне обрасце падавина повезане са топлотним максимумом креде.
Топлотни максимум креде је био дугорочна тенденција пре око 90 милиона година кад су просечне глобалне температуре биле знатно веће него данашње.
„Температура је била много већа него данас, а можда је још интересантније да је било много кише. Узорци које смо анализирали указују на то да је био отприлике еквивалентан данашњем Мајамију“, кажу истраживачи.
Треба рећи да је проучавана локација на Аљасци била 10-15 степени северније током средњег периода креде него данас. Анализа старих стена и седимената указује на постојање речног канала, поплавног наноса, приобалног појаса, поплавне равнице, мочваре. И може се рећи да је група диносауруса баш волела да буде тамо.
„То је део веће слике, бољег сагледавања какав је живот био на већим географским ширинама у време кад су диносауруси живели унаоколо“, кажу истраживачи.
Погледајте и: